Smrt i birokratija

Moj otac je preminuo 24. avgusta. Sahranjen je 27. avgusta u porodičnoj grobnici, koju je kupio za života. Ispričaću vam, dakle, iz prve ruke, lično doživljeno, šta se nalazi u neobjavljenim rukopisima Kafkinih „Procesa“ u „Zamku“ (Srbiji).

Od dana očeve smrti do danas traje otužna priča o državi koja ne funkcioniše, upotrebljavajući birokratski aparat umesto gole sile. Birokratija u rđavoj državi služi da kao straža stoji između građanina i zakona. Jer ako zakon i postoji, da bi ga se građanin domogao mora da savlada birokratski sistem, koji samostalno sprovodi neke takođe „državne zakone“, kao što se i u logoru, uostalom, neki „zakon“ čuva i sprovodi preko „čuvara zakona“. Šta logoraški zakon nalaže, poznato je. Što je logorašu gore, zakon je znači funkcionalniji.

Prvo sam na sam dan očeve smrti od N. N. službenice uprave groblja obaveštena preko privatnog pogrebnika da se matični broj lica koje je kupilo grobnicu ne slaže sa matičnim brojem moga oca. Lice je, tvrdila je N. N. (ni danas ne znam njeno ime) godište 1947, dočim je moj pokojni otac godište 1928. Nisam ulazila u polemiku pokušavajući da rešim ovaj „nesporazum“, jer bi svaki pokušaj bio vređanje zdravog razuma. Umesto toga, upotrebila sam psovke, za koje nisam slutila da ih posedujem u registru, jasno dajući do znanja šta mislim o „problemu“, rešena da, ostanu li duže od pola sata pri toj „skaski“, moj otac uopšte ne bude sahranjen u Srbiji, što bi se i dogodilo da se samo dva minuta kasnije privatni pogrebnik nije javio da kaže da se službenica izvinjava, te da je reč o sistemskoj grešci, valjda u kompjuteru, ili gde već. Dešava se…

Majka, osmu godinu bolesna od Alchajmera, trebalo bi da postane primalac dela očeve penzije i tuđe nege na koju dobija pravo, kako mi je ljubazno objasnila retko normalna i vaspitana službenica u PIO, čim im dostavim venčani list, majčinu ličnu kartu, očevu umrlicu, i nalaz lekara specijaliste o bolesti nepokretne majke. Dobro. Moji roditelji venčali su se na Kosovu. Otac je, srećom, uredno sačuvao celokupnu životnu dokumentaciju, te sam lako našla venčani list iz 1955, ali problem je izgleda tu i nastao. Birokratija naviknuta da ljudi gube vremenom originale, te da tako imaju opravdanje za svoju nezainteresovanost, nespremno je dočekala instant-originalni dokument na kome sve piše, samo još da se pronađe grad u Srbiji gde se danas nalazi taj venčani list. Počela sam od Niša, odakle me je jedno „upućeno lice“ otpremilo u Kraljevo, tvrdeći da je tamo. U Kraljevu su lako utvrdili da nije kod njih, već u Nišu. Onda sam pokušala „preko veze“, i dobila odgovor da se sigurno nalazi u Kragujevcu. Srećom, kada sam pozvala KG, na radnom mestu sam zatekla čoveka, a ne birokratu, koji je, i mada je odmah uvideo da se dokument ne nalazi u Kragujevcu, potrošio čitavih pola sata tragajući za rešenjem, i zatim mi sa punom odgovornošću saopštio da je dokument u Nišu. Zovem ponovo Niš. Javlja se čovek i prihvati da sam potraži dokument „ručno“, jer Niš nije umrežen, što predstavlja veliki problem, pošto se veliki broj opština sa Kosova nalazi baš u Nišu, a oni nemaju ništa od opreme. I uspeo je u roku od pola sata da nađe dokument obećavši da će mi ga poslati sutradan. Od tada je prošlo 10 dana? Neko iz Niša (ne predstavivši se imenom) obavestio me je da se dokument vratio u Niš, jer je došlo do greške. Naime, neko je pošiljku adresovao navodno na „Obradović“, a ne „Odalović“. Na moje negodovanje, lice je odgovorilo: „Zar vi nikad ne grešite?“ Na takvo pitanje ostala sam bez teksta. Ne mrdam iz kuće u strahu da će svakog časa stići i opet otići s venčanim listom mojih roditelja ako me ne nađu „na adresi“.

Majci se zdravstveno stanje pogoršalo. Za sve to vreme, refundacija od troškova sahrane i dalje ne stiže, privatni pogrebnik koji je sve to obavio sa PIO tvrdi, „samo što nije“. Znam da je ovo samo početak terora, čeka me još. Tamo gde prestaje država, počinje čovek, smatrao je Niče. Birokratski sistem počiva na nezamislivom egoizmu. Štiteći carstvo besmislenih, otežavajućih protokola, ostaću bez stida i srama pred nedaćama koje stvaram drugim ljudima, ali mahnita država nalaže da posao ne obavim, da smetam, da maltretiram, u protivnom, moja porodica ostaće bez hleba, pa zašto bih onda učestvovao u rešavanju problema drugih ljudi, misli mali nesretni birokrata-vojnik? Vlast i opozicija ravnodušni su, ogrezli u vlastitim procesima, uglavnom oko para.

Ne dešava se ovo samo meni. Mulj odnosi Srbiju.