Šojić Glembaj

Kako to Vašington bez Mubaraka ostaje bez Egipta? Na to pitanje, donekle, objašnjenje nalazimo u pisanju „Volstrit džurnala“.

Nemiri u Egiptu podrivaju ciljeve američke spoljne politike i čine da položaj Vašingtona na Bliskom istoku bude najslabiji u poslednja dva veka, piše „Volstrit džurnal“. Tu još piše da bi čak i umerena vlada u Kairu sa sve nobelovcem Mohamedom el Baradejem udaljila spoljnu politiku Egipta od „dosadašnje Mubarakove proameričke politike“.

Na ulicama Kaira policija kolima gazi demonstrante, Kairo bukvalno gori. Na sve to, u Kairu se pojavila stisnuta otporaška pesnica, pa je bivši ugledni otporaš, Srđa Popović , danas direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju, izjavio za „Mondo“ da su egipatski omladinci još prošle godine odabrali pesnicu kao svoj simbol, a da su je poslednjih dana i izneli na ulice Kaira. Srđa Popović pomno prateći dešavanja u arapskom svetu zaključuje da tamo ima puno sličnosti sa miloševićevskom Srbijom. „S jedne strane nedemokratski režim, a sa druge jaka liberalna omladina“. Ipak, nakon nekoliko važnih konferencija Amerika se udaljava od Mubaraka, a poslednja poruka koja stiže iz Bele kuće je da politički sistem u Egiptu mora da se promeni“.

Iz Politike (najstarije novine na Balkanu) u zanimljivoj analizi učinka upravo završenog Svetskog ekonomskog foruma (SEF) u Davosu, između ostalog saznajemo i podatak o tome da dok su u Magrebu ljudi jurišali golim prsima na tenkove, svetska ekonomska i finansijska elita, i mada završavajući prilično bezidejno ovaj skup, mirno je obedovala norveškog jastoga i šnicle od irvasa. Zaista, otmen, a strašno. Mislim da bi isti meni bio na nekom važnom političkom stolu, da je Bergman ikada režirao „Predskazanje“. Usput, londonski „Fajnenšel tajms“ pita se u svom komentaru povodom SEF, da li SEF gubi osećaj za novu realnost. Traži se nova socijalna odgovornost prema ostatku ljudi, ali, izgleda, ćorava rabota.

Ovde u Srbiji, gledamo sirote političke uzorke te globalne igre, kako se zaboravljeni eksperimentalno batrgaju u svojoj ličnoj „buri u čaši vode“. Neko je tu samo malo manje smešan, ali sveukupno su majstori naturščik – groteske. Jeste teško razumeti zašto im se i nama sa njima sve to dešava, komplikovano je (vidi svetska zbivanja), ali to više izgleda nije ni važno. Dovoljno nam je stoga da gledamo kako im se (i nama) dešava. E pa za sve koji bi da razumeju kako sve to funkcioniše, najtoplije preporučujem, da gleda seriju „Bela lađa“. Ako ste baš gadljivi, ok, gledajte nove „Glembajeve“ , ali mislim da ovog puta „Bela lađa“ otkriva balkanske Glembajeve autentičnije od samih Glembajevih. Marketinški ukršten politički hybrid i sledeći predsednik Srbije zvaće se – Šojić Glembaj. U to nema nikakve sumnje. Čak i da ime bude drugačije, suština njegova biće Šojić-Glembaj.

Kratak pregled (ne)rekonstruiranih. Dinkić fura regionalizaciju i preporod, ne osvrćući se na bilo šta. Njemu je ipak onaj SEF uzor, i sve dok oni krkaju te šnicle od irvasovine i norvešku jastogovinu, Mlađa ne bere brigu. Kao tvrdi racionalista, s retkim povremenim emocionalnim istupima glede broja šoljica za kafu u njegovom domaćinstvu, ovaj neuništivi posednik svekolikih srpskih novčanika, konta da makar i u depresiji – SEF je SEF. I kad bi jednom, ne do bog, propali, propali bi jasogasto uz zvuke Štrausa. Vagnera bi izbegli, jer finansijska elita ne voli dramatičnu umetnost. Neki lepi, plavi Dunav bi im sasvim pasovao.

DS bi najradije da se udvoji pa da pre podne bude narod Kaira, popodne Vlada, ali nenasilna, a na pitanje sviđa li im se više Mubarak ili Muhamed el Baradej, oni u liku Trivanke spremno odgovaraju : „I Kosovo I Evropa“. SNS igra svoju igru, sa sličnim udvajanjima kao DS, ali još uvek izvan kaznene linije, tj. van terena, gde im se može igrati do mile volje.

Čeda s antifašističkim upravnikom Golog otoka za reverom, i ostalim živopisnim estradnim likovima, medijski ima dobru prođu kao i svaki cirkus. I u redu je. On ostaje dosledan čak i u Raspakivanju, da ne odgovori ni na jedno pitanje koje se tiče imovine, ili finansiranja stranke. Čeda uporno na takva pitanja odgovara pitanjem : „A ko to pita“. Riha mu lepo odgovori: „Ja pitam“. Ali Čeda ne poverova i opet ništa. Pa, i to mogu da razumem. Nije mu bilo lako s mnogim postavljačima tog pitanja u prošlosti, pa ‘ajd, recimo, da je postao alergičan. Ali ne mogu da razumem, naslov u Politici: „Čedomir Jovanović: DS treba da kaže s kim će, s nama ili s naprednjacima“.

Mislim, o DS je sve rečeno, ali ne biva da 2% pita 98% : „A čiji ste vi mali 98%?“ Manje osionosti u ponašanju pa ćemo lakše svariti sva opšta mesta i sve nedoslednosti lidera ni krive ni dužne LDP.