Deset godina DS nije imala nikakav naročiti potez raskrinkavanja nakazne tvorevine koja vedri i oblači tajnim društvom elitne Srbije. Srbije koja je vodila besmislene ratove u kojima nije učestvovala, čiji su se ratnohuškači obnoć odrekli ratnih komandanata i tako preuzeli vlast u zemlji. One Srbije, koja se fašistički obračunala sa čovekom koji je pokušao da napravi hirurški rez, Zoranom Đinđićem, one, malograđanske, potkupljene, korumpirane Srbije koja ne zna ništa, i koja se obračunava sa svima koji su slobodni, svoji, siromašni, ali nedodirljivi.
Na poslednjoj Skupštini Srbije, nategnuto, teško pojmljivo na prvu loptu, Demokratska stranka je trik-amandmanom konačno napravila jedan dobar potez – naterala Vučićevu SNS da pokaže kako se ne slaže s „patriotskom“ platformom Tome Nikolića, koju su prethodno prihvatili: SPC, SANU, Srbi sa Kosova. Malo li je?
I upravo taj potez DS „šokirao je“ Vučića. Ostao je šokiran, iznenađen i uvređen, i iz osvete stegao medijski obruč oko grešnog Đilasa, koga novinari, ne samo tabloidni, saleću s tamnovilajetskim pitanjima: A što vi Đilase branite Vučića, a što vi Đilase hvalite Vučića, plašite li se vi Đila Vučića? Đilas se, fakat, još nije snašao u ulozi prvog čoveka DS, i umesto da odbrusi šokiranom Vučiću i njegovim medijskim uzdanicama, on se pravda. Za to vreme ga Dinkić optužuje da snuje veliku koaliciju s njegovim progoniteljem. Kakve besmislice, a to mi zovemo ozbiljnom politikom. A čime je, da vidimo, Vučić šokiran?
Šokiran je, jer najpre nije hteo da se izjašnjava o prvoj verziji Tomine platforme. I hteo je da neizjašnjavanjem prođe nezapaženo da je Nikolić ostao na „onoj“ skoro pa radikalskoj liniji kada je reč o KIM i nastavku pregovora sa Tačijem. Za koje je, izgleda, hteo da se obustave, dok je SNS, stranka bez profila, s Vučićem kao maskotom, koja se čas javlja kao otimač hrvatske vode iz srpske studentske ruke, čas kao začepljivač predsednikove odveć patriotizovane „gubice“, želela Tačija po svaku cenu, kao pregovarača, a sve ne bi li čim pre (do sledećih izbora) saznala cenu, šta košta Kosovo, pa nek ide život.
Vučić, „Ja imam talenat“, upadljivo se nije izjasnio ni o Tominoj bespredmetnoj kritici susreta hrvatskog i srpskog premijera. To je nova moda koju u politički život uvodi mister Eliot: Nemam komentar ni o čemu što mi ne donosi političke poene, sem o Miškoviću i nekolicini tajkuna – „to mi dobro ide“. I na tome misli da gradi političku karijeru. Zaboravlja Vučić da je nemanje stava, ravno nečinjenju, i da je to takođe stav. U slučaju Vučića, malog, slučajno odabranog balkanskog bingo političara, od strane nestrpljive (doduše, ne bez razloga po pitanju Balkana i Srbije) međunarodne zajednice, nemanje stava mu zasad dobro ide, i otpada mu rame od tapšanja raznih hohštaplera i mutivoda.
Elem, podržavam ludi amandman DS, jer jeste učinio da ceo narod vidi u Skupštini ko se za šta zalaže. Tomu naterali u Rezoluciju, njegovi (SNS, a i SPS), a Vučićevi dojučerašnji „naši“ bili protiv da se ukida prva verzija Deklaracije, na čelu s Koštunicom. I čime tu čovek ima da bude šokiran?
Ja jedino time što je DS uopšte glasala za Rezoluciju. I o tome bih da popričamo s Đilasom ako ga Vučić ikada ostavi na miru. Ako ga ne ostavi, ostaje nam da gledamo kako Vučić kroji Srbiju po svojoj meri. Lepo bi bilo da Evropa ukapira u kakvoj smo golemoj nevolji, te da podrži građane Srbije, a mane se podrške preobučenim ljudima čiji je identitet teško utvrditi.
Zarad ovog poslednjeg, mislim, identiteta, trebalo bi Šešeljugu što pre vratiti iz Haga, gde mu ionako za devet godina ne nađoše ništa sem verbalnog delikta. Pa kad bismo mi ovde sudili zbog verbalnog delikta, ne bismo morali da jadikujem zbog izostale lustracije. Zatvori bi bili puni političke vrhuške.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
