Kao novinar radim. Pitam za mišljenje gluplje od sebe. Te dve rečenice stihovi su pesme Enesa Halilovića, kao da nisu. Potpisujem, nadovezujem se: Pitam za mišljenje kvarljivu robu, trgovce i fariseje, petparačke politikante, užasne ljude. Petak je 9. mart. Tri dana pred 9. godišnjicu od streljanja premijera Đinđića. Kakve to veze ima sa rečenicama ispred? Apsolutne. Neporecive.
Dok beše Đinđićeva epoha, sve je bilo podignuto na jedan iznadprosečni nivo. Kad si pitao Đinđića, pitao si autentično umnog čoveka, koji se pri tom trudio da govori tako da ga svako razume. Razumevanje mu je bilo bitno, jer mu je bila zaista važna učinkovitost. Jer ako se ne razumemo, nema efekta. A beše to političar kome je bilo stalo do efekta, pa pričao sa ministrom, stranim državnikom ili ako u zgradi Vlade razmeni par reči sa čistačem (čistačicom) o poslu kojim se bave. Selekcija mu nikad nije bila negativna, birao je najbolje i znalo se ko je ko.
Novinarstvo je tih godina bilo svakojako, i dobro i rđavo, i ovakvo i onakvo, ali se znalo i gde se šta piše, ko šta pita i zašto, i gde je čemu mesto. Posle 2003. krenulo je urušavanje tih uspostavljenih vrednosti, najpre lagano i neprimetno, da bi danas bilo očigledno i bez potrebe za uvećanom dioptrijom posmatrača.
Glupost je na ceni. Pokvarenost. Dvoličnost. Hipokrizija. Ljudi bez svojstava. U svim sferama društva. O čemu to govori? Najviše o kvalitetu političara. Političaru uskih pogleda, kratke pameti, labavog morala, naravno da neće odgovarati kritičko društvo, bolje, lepše, pametnije, moralnije od njih samih. Jer takvo društvo postavlja pitanja. Kritikuje. Hoće da menja. Podsmeva se. Ima duha. Ima satiričnosti. Ne one petparačke, nego one koja ume da žacne i te kako. Vratimo se početku. Mislite li da su na ceni oni koji pitaju previše? Oni koji imaju duha?
Nikad politička elita nije bila zatvorenija prema novinarima izvan njihovih skuta, ono, trpe te, ali su zatvoreni, nepoverljivi, večno nedostupni, s milion kabinetskih kerbera koji više nemaju apsolutno nikakvu obavezu da razmatraju da li su dužni da izađu u susret svakom novinaru, već unapred po jasnim klišeima tačno znaju kako da te otkače, jer je sve već unapred određeno, nikada, ali ne pamtim, čak ni u Miloševićevo vreme, nije bilo odnosa na relaciji mediji-politika u kojima je ovoliko isključena svaka mogućnost improvizacije kao sada. Političari su dotakli dno, i takvo im i novinarstvo treba. Jadno, poslušničko, omeđeno. Svi izuzeci su slučajni.
Poslednja priča koja je van pameti, i ilustracija nigdine u kojoj smo duhovno i politički, a ostala je medijski izvan analize, jeste dodela nagrade Narodne biblioteke s novim upravnikom na čelu. Nemam ništa protiv upravnika, ne znam još ni ko je, a još manje protiv Basare. Ali ljudi, seća li se još ko uopšte Sretena Ugričića? Na čijoj strani je Basara bio u toj priči? Ima li ijedna priča logičan kraj? Nakon svega, meni ostaje samo da se pitam ponovo: Kome je bio potreban ceo taj slučaj sa Sretenom Ugričićem? Šta taj slučaj zaista znači?
Misli li neko da sve to nema veze sa prvom rečenicom ovog teksta? Misli li neko da to nema veze sa godišnjicom ubistva premijera koji će biti novo ponižavanje naše inteligencije i novo nušićevsko naricanje i opetovanje istih likova nedostojnih da obrišu prašinu s nadgrobne mu ploče, a nekmoli da tumače njegovu politiku prema Kosovu, Evropi, nama.
Devet godina posle, gore je nego osam godina posle, a milion puta gore nego u periodu od 2000-2003. Poražavajuće, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
