Spinovanje umesto procedure

I prođe sreda u kojoj se Beograd oprostio od Nebojše Popova. Poznata lica poštovalaca, prijatelja, saradnika odali su poslednju poštu čoveku koji je toliko zadužio Srbiju boreći se, do poslednjeg daha, za više slobode, pravde, prava, jednakosti. Nebojša je voleo Srbiju bez patetike, ali snažno i duboko, i pričao o njoj bez potrebe za velikim auditorijumom, iskreno, sa zebnjom, duhovito. Ostavio nam je kao svoje poslednje nagovaranje da mislimo svojom glavom knjigu „Kako smo dospeli dovde“, ozbiljno očekujući od nas da nađemo odgovor, i da promenimo stvari nabolje. Srbija je u kampanji na način koji se nikom razumnom kome je stalo do ove zemlje ne može dopadati. Razumevanje onoga što se dešava u političkoj i društvenoj sferi, jasnoća, i tačna informacija o tome uslov su bez koga građanin ne može da bude slobodan individuum koji zna za koga se i zbog čega opredeljuje na izborima. Međutim, teme se nabacuju, ali se problemi koji se njima otvaraju ne rešavaju, ostaju bez odgovora. „Slučaj“, dakle suspendovanja novinarke Svetlane Božić Krainčanić, dopisnice RTV Vojvodine iz Beograda. Molim vas, obratite pažnju samo na gole činjenice kojima raspolažemo. Ona je suspendovana po odluci direktora RTV Vojvodina Srđana Mihajlovića jer je po njegovoj proceni „prekršila etički kodeks jer je pitanje postavila u ime Inicijative mladih za ljudska prava, čiji su aktivisti u vreme održavanja pres-konferencije protestovali ispred zgrade Vlade, ne osporavajući sadržaj pitanja već način na koji je pitanje postavljeno“. Koliko je meni poznato, etički kodeks se ne krši time ako novinar političaru postavi pitanje za koje su javnost ili neki deo javnosti, pa čak i neka opoziciona stranka, zainteresovani. To niti je bilo niti može biti. I tu bi stvar bila lako rešiva i transparentna. Ali, ono što je stavlja u sivu zonu u kojoj ništa nije kako bi trebalo da bude jeste dalja politizacija slučaja. Novinarka izjavljuje da joj je direktor, što je i sam u svojoj izjavi potvrdio, suspenziju uručio objasnivši joj da to čini prema vlastitoj proceni, bez ičijeg pritiska. I sama novinarka, reklo bi se, smatra da je reč o autocenzuri koju ona, s pravom, ocenjuje kao izuzetno štetnu pojavu. Oglašava se Aleksandar Vučić – kome je predmetno pitanje: „Pošto ste rekli da je za vas jedina sporna stvar kada je Šešelj u pitanju njegova politika, koja je nazadna, da li to znači da se vi na neki način ne odričete te politike devedesetih, kada ste i sami bili uz Šešelja“, postavljeno – izjavom: „Čuo sam da je Pajtićev i Čankov direktor RTV-a kaznio Svetlanu. Sram da ga bude! Da niko u moje ime ne kažnjava novinare jer postavljaju pitanja (…)“. Oglašava se NUNS i DS, koji smatraju da je Vučićevo oglašavanje puko licemerje. Ali, onda se ponovo oglašava direktor RTV Vojvodine koji odgovara NUNS-u rečima da je spreman na otvoren dijalog, da i dalje stoji iza svog obrazloženja za suspenziju, ali da je, ukoliko se ispostavi da je pogrešio, „spreman da koriguje svoj stav“. I ko je ovde šašav ili bezobrazan i drzak, ko kreira ovakve gluposti, ili se one dešavaju spontano? Dakle, pogledajmo logički ishod: Ako direktor smatra da je on u pravu, to se zove ubeđenje. Ako je to ubeđenje posledica autocenzure, to se zove politički stav. Ako direktor zbog svog političkog stava ne sme da suspenduje novinarku, a ne sme ni pod razno, on je učinio prekršaj. Ako je prekršaj direktorov, zašto se direktor ne sankcioniše? Direktor pod autocenzurom nije sposoban da vrši svoj posao. Molim lepo, ako nije sposoban, direktoru suspenzija ili smena, novinarku smesta vratiti na posao. Šta je sporno? Ako se tako ne postupi, šta se tiče građana predizborno oglašavanje premijera i ulaženje drugih stranaka i esnafskih udruga u to da li je ono tačno ili licemerno? Jer to su metafizičko-politička, katkad i politikantska pitanja. Šta me briga, hej ljudi, šta kažu Vučić i kontra-Vučić? Zanima me novinarkin status, i da se direktor izvede na čistac. Je li pod autocenzurom, ili nije, je li prekršio zakon, je li ga neko na to naterao ili je sebe smatrao vlasnim da postupi nezakonito? Pa da li je teško ovde ispratiti fabulu i doneti zaključak? Čemu i kome podizanje slučaja na nivo oglašavanja državnog vrha i prepucavanja? E, zato je važno raditi na sebi, ako hoćete, kako napisa Nebojša Popov, na kraju svoje knjige „Kako smo dospeli dovde“.