Spiritualno, psovačko, političko

Vrlo ozbiljni mediji preneli su da je majka jednog poslanika preminula ne mogavši da podnese divljačke napade na poslanika-sina. Zatim je poslanik-sin plakao (preneli su mediji, zaista tužnu fotografiju na kojoj vidimo poslanika koji je pola glave prekrio jaknom) jer su mu u Skupštini psovali majku koja je tek preminula.

Zatim su mediji preneli sledeće (sažet citat): „Policija u koordinaciji sa tužilaštvom za visokotehnološki kriminal uhapsila M. R. (28), osumnjičenog da je na „Fejsbuku“ ružno pretio kćeri premijera Vučića. Vučić je rekao novinarima da su ga duboko potresli komentari na račun njegove 14 godina stare kćerke, rekavši: „Strašno je kad vam neko psuje „mrtvu ćerku“ koja je pritom živa i najbolji učenik i govori tri strana jezika“. Ozbiljni mediji ovaj tekst završavaju rečenicom: „Prethodno, SNS i Aleksandar Martinović oštro su osudili pomenutu pretnju na Fejsbuk strani koja je glasila: „Vučiću, …“ (nisam trenutno u mogućnosti da citiram do kraja ovu rečenicu koju možete naći u Danasu, sreda, 7. 12. 2016, str. 4, prim. aut.).

Zatim, mediji prenose i ovakve deskripcije i narative: Neki poslanici reaguju na pisanje izvesnog novinara koji je (opet) skupštinsku poslanicu nazvao „spiritualnom poslanicom“ šefa stranke čija je članica, a predsednika te stranke kao nekog ko proizvodi „razbarušene performanse“ (da li neko razume o čemu je reč?). Ne stavljam akcenat niti na pisanje niti na negodovanje već na društveni konsenzus, tj. međusobno razumevanje o čemu govore kada govore o „spiritualnom“ u Skupštini. Nama, u većini, nije dato da to pojmimo, zar ne? Konstatujem, nipošto ne protestujem. Dodamo li ovim vrhunskim političkim pričama i pesnički dodatak koji takođe prenose ozbiljni mediji – o tome da piscu Magičnom Ćiri preti zatvor ili novčana kazna jer je 5. 12. 2013. na mobilne telefone četvorice niških političara poslao SMS o tome da će: „ubiti“, „biti živ raskomadan“, njegova deca mrtva“, „seme zatrto“, te da se Magični Ćira branio tvrdnjom da je upućivanje ovakvih poruka predstavljalo „performans zatvorenog tipa“ („spiritualni“?) – dobijamo opsežan materijal za posmatranje.

Ne možete zauzimati stav dok ste u fazi posmatranja. Tada posmatrate, pokušavate da razumete. Stav donesete kasnije, ako bi se pokazala potreba za tim. Kada posmatrajući zapazite da se skupštinski, šire politički, predizborni i društveni život ne odvija kao takav već kao osnivački Kongres iluzionista, mikro magova i makro magova, onda ga tako i tretirate. Bez opredeljivanja i kritike a priori. Pogotovo imajući u vidu i dodatnu okolnost da je Kongres i mada osnivački, već u totalnom rasulu.

„… Šta to trućate? Kakvi oni koji govore ruski? Kakva je razlika između pokojnika i mrtvaca?

Nekromant: Upravo u ruskom jeziku pokojnici i mrtvaci su živa bića, dok je leš neživa stvar. – Kakvo buncanje! – Pa, vidite, i nije buncanje. Reči muškog roda koje se završavaju na suglasnik u akuzativu u ruskom jeziku dobijaju nastavak -a, ukoliko označavaju živo biće, a ako se odnose na neživo, nemaju nastavak… Na primer: pilot, skot, trut. Živa bića. Vidim koga? Vidim pilota, skota, truta. A evo: stub, plot, kut. Vidim stub, plot, kut. Bez nastavka. – Zar ne vidite da je Kapitonovu loše i bez vas? Čemu to? Zašto? – Pa, zato. Šta vidim? Vidim leš. Ali ne mogu reći vidim „leša“. To znači da je neživ. S druge strane: vidim koga? Vidim mrtvaca, pokojnika. A ne može se reći: „vidim mrtvac“, „vidim pokojnik“. Dakle, živa bića. Kužite li? (…) Leš može biti samo objekat, a mrtvac i pokojnik, za razliku od leša, mogu biti subjekti. (Odlomak je iz romana „Vitičaste zagrade“ Sergeja Nosova, dobitnika nagrade „Nacionalni bestseler“ za ruski roman 2015. godine.)

Roman vam preporučujem. Odlično napisan, briljantno precizan, duhovit iznad svega. Da li opscenost, tajanstvo i visoko „tehnološka“ šifrovana inteligencija novog političkog govora prati zadivljujućom brzinom najveće domete u razvoju svetske literature, ili, sudeći po ovde citiranim izjavama vodećih političara njihov govor već nadrasta samu literaturu, možemo dokučiti samo posmatranjem, nikako optužbama i kritikama na račun bilo koga. Budimo iskreni, ne bi li se rečenica kojom je premijer odgovorio na brutalno vređanje svoje kćeri mogla naći u sred ovog vrhunski napisanog štiva, jednako zastrašujuća i izvanstvarnosna kao citirano štivo. Ne znam kako je to moguće, ali – očarava na posve nesvakidašnji način.