Spiskovi nekad i sad

“Kritikovati bolesnu klimu „godina raspleta“ pokazalo se manje rizično nego što je onda izgledalo. Ipak, relativno malo ljudi je – u Vremenu, Republici, Borbi, Danasu ili na B92 – javno kritikovalo Miloševićevu vladavinu. Kada je nevolja koliko-toliko prošla oni koji su se bunili nisu upitali one koji su ćutali: „Je li, a što ste vi toliko ćutali?“ Desilo se upravo suprotno. Oni koji su ćutali stali su da optužuju one koji su kritikovali” (Vladimir Pištalo, maj 2003). Nije dovoljno reći da je tako i ostalo. Sada je još komplikovanije. Oni koji su pravili spiskove nepodobnih sada za taj greh optužuju one koji su na takvim spiskovima oduvek.

Budući da Skupština ne funkcioniše, a sve su izglednije crne slutnje „ni Kosovo ni Evropa“, na dnevnom redu masovne, ovog puta apsolutno veštačke, smišljeno dramatizovane histerije, našao se slučaj nepostojećih „spiskova“ za odstrel za koje je navodno „kriva“ Sonja Biserko. Daleko od toga da je Sonja nezaštićena, ili da joj je uskraćeno da se javno brani. No, budući da je medijski linč kojem je zaista danima izložena zasnovan na materijalnim lažima – i uz poprilično prenemaganje serviran baš od ljudi koji svojevremeno, i to u vrlo osetljivim društvenim okolnostima, zaista jesu sastavljali spiskove nepodobnih, na kojima zaista jesu bili: i profesori Pravnog fakulteta, i novinari, i istoričari, a naravno i Sonja Biserko – onda je o ovom slučaju mučno ćutati. Ne zbog Sonje, već zbog istine. U „inkriminisanom“ slučaju, Sonji Biserko osporava se, zapravo, pravo na citat. Mislim da takav slučaj do sada nije zabeležen.

Sonja Biserko govori istinu kada tvrdi da je godišnji izveštaj Helsinškog odbora za 2007. objavljen još u maju. Složićemo se, verujem, i da je sada oktobar. U izveštaju postoji opširan prikaz stanja društva kako ga Helsinški odbor vidi, sa odabranim citatima ljudi iz javnog života koji se, eto, HO ne dopadaju. Njihovo pravo. Ko je lansirao priču o postojanju spiska u Izveštaju Helsinškog odbora? Slobodan Antonić, čovek koji je prvi u demokratskoj postpetooktobarskoj Srbiji napravio spisak nepodobnih (vidi citat Pištala s početka teksta) i napravio prvu veliku ozbiljnu „akademsku“ podelu u srpskom društvu posle 2000. Ili je Antonićev spisak bio naučno delo, u kome se elaborira i sledeće: “I četvrta opasna crta misionarske ideologije jeste stalno apelovanje za povećanje represije. Videli smo šta se sve u tom pogledu zahteva. Međutim, gotovo svi takvi zahtevi mogu se oceniti kao suštinski antiliberalni i antidemokratski. Recimo, Ramačev zahtev za zabranu Karadžićeve knjige (komedija Sitovacija) podrazumeva da se delo zabranjuje ne zbog njegovog sadržaja već zbog njegovog pisca. Liberal, međutim, zna da se ispravno i neispravno, istinito i neistinito, ne tiče ličnosti već konkretnog dela. Takođe, Tepavčev i Bogojevićkin zahtev za suđenje pripadnicima Obraza zbog nacionalizma, odnosno zahtev za zabranu ove organizacije, podrazumeva da se može suditi nekome samo zato što je zagovarao nacionalističke ideje, odnosno da se neko udruženje može zabraniti samo zato što je nacionalističko. Međutim, sve dotle dok članovi Obraza ne počine neko kriminalno delo i to se nasilje ne dokaže u redovnom sudskom postupku, ne može biti govora ni o kakavom kažnjavanju ili zabrani. U protivnom, opet bismo na društvenoj pozornici imali „verbalni delikt“ – sankcionisanje ljudi zbog mišljenja i govorenja. Takođe je potpuno antiliberalan i zahtev Gordane Logar, iznesen u njenom komentaru u Danasu (22. april 2002, str. 7), da mladići i devojke iz Obraza moraju, pre nego što oblepe grad svojim oglasima, da od vlasti zatraže dozvolu… “, itd. (Slobodan Antonić, Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji).

Antonićev spisak i polemika koja se oko njega vodila bio je medijski najeksplozivniji događaj tih dana sve do 12. marta, kada ga je poznata tragedija bacila u drugi plan. I mada u Izveštaju HO ne postoji eksplicitan spisak poput onog kojim Antonić otpočinje svoj „rad“, zamislimo, ad hoc, da sa obe strane spiskovi nepodobnih neistomišljenika postoje. Uočićemo da u oba slučaja imamo sličan, sasvim uobičajen metodološki pristup obradi podataka. Antonić, kao i ekipa iz HO, svoje teze o likovima i delima potkrepljuje preciznim citatima koje su oni izgovorili ili napisali. Danas, lavinu proskribovanja Sonje Biserko zbog „fašističkog“ sastavljanja „spiska“ nepodobnih pokreće naš spiskotvorac iz 2003. Njegovu nedavnu ekspertsku analizu o izveštaju HO prihvataju i „ozbiljni“ mediji, a mnogi štampani prilagođavaju je širokim narodnim masama, dan za danom, već u senzacionalističkim naslovima u verbalnom linču idu od ruganja fizičkom izgledu Sonje Biserko pa do najtežih kvalifikacija. U tome je još jedna razlika. Antonić zbog svog spiska 2003. nije prošao nikakvu vulgarnu torturu, naprotiv, i dobro je što je tako. Sonja Biserko je 2008. kriva zbog „verbalnog delikta“. To što su demonstranti u prostorije HO odneli kukasti krst nije nikakav vrhunac ove priče. Vrhunac se desio mnogo ranije.