Spomeničari

Tu imam da primetim samo jedno: Devet godina posle, mnogo mi je milo em drago to što su neki drugi, kojima se tada, uglavnom, nisu zahvaljivali, godinama već – spomeničari 5. oktobra.

Spomenica je uvek višestruko i obostrano zahtevnija. Pogotovo kad stigne naknadno, po ključu, ili već kako. Spomeničar tako obično podrazumeva, a i pledira na jare i pare, što će reći, najveće tiraže, gledanost, zastupljenost u medijima, frekvencije i ordenje, penzije i stanove, upravne odbore i koješta drugo. Ambiciozno, „znači“, svaka čast! Samo nekako nema mnogo veze s duhom onog 5. oktobra. Valjda je zato tada neko kreativan iz DOS smislio tu ideju „zahvaliti se“. Spomenica je nekretnina, teška, nalik spomeniku, isključuje dijalog. A spomenik se podiže na trgovima, na grobljima, sve češće i na bankovim računima. Zahvalnica je nešto sasvim drugačije. Ona je ljudska, pristojna, aktivistička, životna. „Izvol’te. Hvala i doviđenja“. Zahvalnica je imenica od glagola zahvaliti se, i podrazumeva stisak ruke, osmeh, razumevanje, princip aktivizma, nematerijalna očekivanja od nečega što je bila ideja (za većinu građana). To je moje lično današnje viđenje samog 5. oktobra. I to je moja lična stvar, kao što je izbor spomeničara, i profitera svih fela, da se svakog 5. oktobra nadgornjavaju sa svojim oponentima oko toga ko je kriv za propast 5. oktobra. A 5.oktobar nije propao. Eno ga u kalendaru demokratije. Crveno slovo. Propali su samo ljudi. A onda svakog 5. pričaju po svim mogućim medijima, kako su svi krivi sem njih, oni su nevini i kad su vlast i kad su opozicija i kad su bogataši. Ovi koje optužuju nisu bolji, ali njih opanjkavamo svaki dan, pa ću danas da ih poštedim.

Nego, Jelena Milić je objavila, ovde u Danasu, tekst naslovljen „Kontroverze 5. oktobra“. Nisam ga sasvim razumela, jer, kažem to bez ironije, mnogo toga što Jelena zna, ja kao i većina građana ne možemo znati. Citiram: „Konstatacije da je država izgubila vlast a da su je preuzeli huligani, netačne su i opasne. Vreme je da se stvari nazovu pravim imenom. Srbijom vladaju nekontrolisane službe i njihovi biznisi, a ne Tadić, Crkva, desničarske organizacije ili huligani sa ulice. Da su službe nekontrolisane priznao je i ministar odbrane Šutanovac. Ministar policije Dačić javno je zavapio da nema uticaj na celu policiju. O stanju stvari još jasnije govori potpuno marginalna uloga skupštinskog odbora za bezbednost“. Ne mogu, jer važne odrednice u tekstu nisu precizirane i imenovane (službe i njihovi biznisi, recimo?!), da procenim, da li je sve ili koliko je od iznetog u tekstu tačno ili ne. Ipak, tekst je veoma važan, bar i stoga jer je jedan od retkih koji ovih dana nije napisan u obliku pamfleta, bezobrazne i bezobzirne i neargumentovane pljuvačine vlasti, pre svega DS i Tadića plus žrtveno krilo LDP, od strane nekog sveta – za koji ne znam otkuda, osim iz naknadnog spomeničarstva i drugih beneficija i pozicija postpetooktobarskih koje uživaju i danas, daju sebi za pravo da jezikom nepatvorene mržnje kritikuju sve postojeće, sintetišući u toj kritici olimpske visine svog pogleda odozgo, plus vlastitu „bezgrešnost“ plus arijevsku skoro pa religiozno-sektaško-mističarsku čistotu te tek nekolicine izabranih nosilaca demokratije, bez kojih bi Srbija, avaj, bila apsolutna ruina divljaštva sa sve legitimno izabranim („kriminalnim“) predstavnicima vlasti i demokratske opozicije na čelu – koji pri tom, ne nudi apsolutno, ne alternativu, nego niti jednu jedinu ideju, kako bi trebalo, ko, kada.

I još ovo da dodam. Nerazumljiva mi je takođe žestina obrušavanja na građansku šetnju povodom smrti Brisa Tatona. Viču: „To je takav kič, to je tako bljutavo, patetično, licemerno, fuj“. Građani su izašli, bila sam tamo. Tamo je bila Srbija koja je moja. Isti ljudi, samo sa nekom novom decom, sa kojima smo šetali i devedesetih.

U čemu je fora to s „prodemokratskih snaga“ pljuvanjem po šetnji za Brisa Tatona? Obaška, veoma opasno u mogućim posledicama čini mi se to pljuvanje po svemu što jeste, a tako ga je malo, dobro i pozitivno, a sve usput, vičući „drž’te lopova“.

Jasno je da je vlast odgovorna za svako ubistvo koje se desi u njenom mandatu. Svaka smrt je jednako teška. Kao država, najveću sramotu imali smo 2003. ubistvom premijera Vlade!!! Ako uporedimo 2003. i 2009. i dodamo tome citat iz teksta „Kontroverze 5. oktobra“, koji se zaključak nameće? Teško ga je izvesti meni i običnom čitaocu do krajnjih konsekvenci, ali, izgleda da nije vlast uvek odgovorna za učinjeno. Odgovorna je, međutim, uvek za neučinjeno. Svaka vlast koja ne čini ništa protiv „mafije koja hoće da ima državu“ – odgovorna je. Dajte, da se usaglasimo oko tih osnovnih postulata.