Srbija iz Stepforda

Prepošteni projektant najboljeg od svih mogućih sistema službi, overdozirano prisutan u medijima, hapsi bankare, procesuira sve sporne privatizacije na koje je EU uzalud upirala prstom dok su na vlasti bili „Gospodari prstenova“. Ima on, uz karakterističan izraz lica, odgovore na sva pitanja, i tačno zna na koga u kojoj društvenoj sferi i zašto može da računa i da se osloni, bez obzira da li su oni u prošlosti želeli streljanje Mladića prekim sudom, dok mu je on obezbeđivao sigurnu kuću i negirao zločin u Srebrenici, ili su se samospaljivali zbog Zakona tzv. Vučićevog o informisanju. Rečju, Ingeniozni On (A. V.) pronašao je patent koji radi, a koji niko do sada nije uspeo da pronađe. Ni njegov odbačeni tvorac, idol i ikona Vojislav Šešelj, koji u Hagu i danas sedi i, kako je Vučić pre operacije „stepford“ govorio, „rastura“ Haški tribunal.

Tokom kampanje dobar deo intelektualne elite zgrožen svekolikom korupcijom vlasti i lažne opozicije, zgrožen onim što je Boris Tadić dopustio da se desi počev od DS preko svih institucija i poluinstitucija u Srbiji, odmahnuli su rukom i rekli – neka bude što biti ne može. Bolje i Vučić nego svaki koruptivni qurchich da zaskače ovaj narod.

I tako se desila navodno velika promena. Svi su, međutim, zaboravili onaj deo pučanstva kome se nije dopadala DS rabota, ni DS-u omiljena opozicija oličena u Čedi Jovanoviću. Oni nisu u međuvremenu sproveli dobrovoljnu lobotomiju i poverovali da čovek koji se kleo u SRS, pa je potom rasturio i postao veliki evropski političar, može doneti rešenje na koje će se pristati čista srca i mirne savesti.

Jer pristati na „stepfordsku Srbiju“ u režiji A. Vučića znači odreći se zakona realnosti. Jer ako stepfordski mag donosi istinsku promenu, kako to i zašto njegovi nekadašnji uzori i supolitički činioci Karadžić i Mladić uopšte sede u Hagu, a o Šešelju da ne pitam? Zašto je, ako je stepfordski Suprug savršen i neupitan, a svako ko ga po zlu pomene biće medijski satanizovan sa strane sa koje se i ne nada i dalje aktuelna priča o zlu koje se dogodilo 90-ih godina, zbog čega je suđeno i zbog čega je umro Slobodan Milošević? Zašto njemu danas samo Senta drži počasnu stražu, iako su socijalisti na vlasti, a Vučić nam drži lekcije, dok ovacije stižu odakle ne bi verovao do juče?

Pre nekoliko dana na RTS ponovo smo mogli da gledamo „Supruge iz Stepforda“ Franka Oza, sa Nikol Kidman, Bet Midler i ekipom odličnih glumaca. Ko nije gledao, ukratko sadržaj:

Džoana (Nikol Kidman), uspešan TV mag, posle manjeg nervnog sloma seli se sa Menhetna sa svojim suprugom u miran kraj Stepford, u Konektikatu. Pošto je upoznavala komšije, otkrila je neverovatan svet. Sve susetke izgledaju presavršeno (kao mediji, sudstvo, službe, socijala, pod Vučićem) – ali bez ikakvih svojstava, bez ličnosti. Njuškajući okolo, otkriva da su stepfordske supruge idealni roboti, za koje su ih zamenili njihovi udruženi muževi. Svaka od ovih žena prethodno je bila vrhunski stručnjak ili na vrhu lestvice u profesijama koje su obavljale. Ovaj film, iako uz komične detalje, spada u sam vrh Orvelovskog horora.

Čovek bez svojstava, uprosečeni mediji, zadata kvazidešavanja, s unapred određenim početkom i krajem afera, medijskih priča… Nije stepfordski postavljati ovakva pitanja. Stepfordski je ući u sistem stepfordske logike, pa iz Vučićevog savršenog ugla postavljati sva step-“neprijatna“ pitanja koja on i stepfordski cvet pučanstva očekuje. E pa, ja neću. A vi?