Srbija je hitić

Daćić i Leka Ranković, prva zgubidanovština kao prilog srpskoj političkoj papazjaniji. Da li je veliki Sloba „rođen“ na Lekinoj sahrani, da li na 8. sednici, da li na Gazimestanu, valjda je prestalo da bude hit tema posle Miloševićeve sahrane pod lipom u Požarevcu. Ali, okolo bogo u kuću đavole, kako ode Dačić na parastos davno upokojenom Rankoviću, ova tema ponovo postade top! Te šta je time hteo, te da li koketira sa nacionalizmom, te da li sa jugoslovenstvom, te da li pokazuje tešku ruku, te da li prkosi Vučiću… Čitam, ne verujem. Koga briga, ej!? U zemlji Srbiji, gde prosimo za lekove deci, gde deca prose za kiflu, gde se deca prostituišu, gde bebe umiru po porodilištima, gde je stopa samoubistava postala slonovska?

Laza Kostić ili Krstić (različiti mediji razna mu prezimena nadevaju), na poziv Vučića došao da bude ministar. U jednoj razbucanoj vladi, o čijoj rekonstrukciji, valjda, još samo Jelena Trivan (kadar u nizu zbog kojeg je Tadićeva DS tako malo ličila na DS, a tako puno na estradnu staklenu menanžeriju) piše s interesovanjem, takoreći oživljavajući mr'ca, na radost Prvog Do Prvog, objašnjavajući mu, zdušno, razliku između alavosti i balavosti u tuči oko funkcija, Trivan kao nada da je velika koalicija Futur Prvi, što ne mora nužno da bude loše, ali, nužno, ne može da bude dobro.

Laza kaže nešto ekstra novo, slušljivo, dosad nikad čuto: „Stezaćemo kaiš“ i „Promene su bolne ali nužne, kao odlazak zubaru“. Samo gutanje žaba nije pominjao, inače, ko jaje jajetu. Meni svejedno. Mada ako ima pesničko prezime, bolje da je Lazarević, ako je, pak, Krstić, bolje da je onaj „Jeremija“ što je služio artiljeriju, jer taj je imo kuću, dvokolicu, i vodenicu i ženu-vračaricu, dok imovinsku kartu ovog još ne znamo. Koga i briga.

Toma, tri frtalja kralja, još mu fali frtalj pa da bude kralj, okupio 30 predstavnika Srba iz Frtalja i nagnao ih da s'vate neophodnost da malo izađu. Što stalno sede u kući, zdravo je šetati, makar do lokalnih izbora i nazad. Tom prilikom, kako izveštava B92, bilo je mnogo „živine“ (sportsko komentatorski izraz za živahnost“ na terenu) na Andrićevom vencu, ko da je sonetni. Izašli Srbi, ušli odlazeći ambasadori Grčke i Kipra, tek oni na vrata, uđe Tomislav Karadžić, fudbalski Šef, poznat ovih dana po pičvajzu s Čovićem, političarem poznatim, opet, po tome što već godinama svoje protivnike oštro kontrira nedorečenim rečenicama, sve zna, ali ništa do kraja neće da kaže, sem pitanja kako se ko obogatio. Sad s Karadžićem igra ukrštene reči, ili igricu „vešanja“, „s..ž“ (spuž, valjda?!). Čemu sve to, znaju valjda oni i ko treba. A i koga drugog briga?

Vučić za savetnike zove strane državljanje, što bi bilo ekstra da Srbija i zvanično jeste proglašena za protektorat, pa da i mi imamo neke vajde. Ovako, niko ne kapira kakva vajda od toga što mu Lili, aktuelni poslanik u Britanskom parlamentu, savetnik. Što se diči Bajerom, Stros Kanom, Đulijetom, Romeom, kad mu je jedino objašnjenje za anestezirani narod sledeća rečenica: „Hoćemo da budemo zemlja koja je hit, ne samo u atletici (…) nego i politici.“

Sve ambicije državnika čuh, ali nikada da zemlja treba da bude hit. Ali, zato i jeste hit! Mada, koga, bre, briga? Guraj Vučiću, dok se tocilja, tocilja. Srbija je Hitić ko Kit-ić.