Srećan 12. mart!

 Da je Mladićnevin, zar ne bi, upravo, sledeći primer Pop-Lazićkinog šefa, Vojislava Šešelja, sam otišao u Hag i tamo dokazao nevinost?! Šešelj sedi u Hagu većsedam godina, a sve češće, javno se govori o mogućnosti da će možda dobiti i oslobađajuću presudu i vratiti se ubrzo u Srbiju, ukoliko se ispostavi da Tribunal nema dokaza koji bi Šešelja teretili. Zašto onda Pop-Lazićeva u takvim okolnostima za skupštinskom govornicom izgovara ne samo otrovne reči kojima dira u žive rane srebreničkih majki, to ostavimo njenoj savesti. No, ovde se postavlja daleko važnije pitanje državnom tužilaštvu.

Naime, kako je moguće sa skupštinske govornice nesmetano nazvati „teroristima“ vlast države čiji poslanici sede u tom parlamentu, i to iz razloga što vlast pokušava (ako pokušava) da „uhapsi“ čoveka optuženog za genocid? Koju poruku Srbija šalje svetu? Na dan ubistva Zorana Đinđića naš parlament čestita rođendan (?) Mladiću. Hajde jednom za svagda da se kao društvo odredimo oko toga pitanja. Ako u parlamentu veličamo Mladića, a vlast koja bi da ga hapsi nazivamo terorističkom, da poručimo onda svetu da je to zvanični stav Srbije, i da konačno više ne zamajavamo ni taj svet ni vlastite građane. Ili je Mladićterorista ili je današnja vlast „teroristička“. Ili je Mladićoptužen za genocid u Srebrenici, ili je Srebrenica evropska izmišljotina?! Nije zalaganje za evropske vrednosti samo utilitarna papazjanija koja treba „na kvarno“ da nas smesti u porodicu evropskih država, da bi ovde neko od toga profitirao. Evropski voluntarizam je zalog da je naša projekcija budućnosti etička, civilizovana, pacifizovana i vrednosno jasno definisana.

Prema zvaničnim podacima 11. jula 1995. jedinice Vojske Republike Srbije pod komandom Ratka Mladića u operaciji „Krivaja 1995.“ zauzimaju Srebrenicu i po navodima Haškog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, ubijaju oko 8.000 i proteruju oko 30.000 Bošnjaka. Nakon rezultata holandske komisije o istraživanju događaja vezanih za masakr u Srebrenici, holandska vlada premijera Koka podnosi ostavku, iz moralnih razloga, jer pripadnici holandskog bataljona Unprofora, nisu uspeli da zaštite Srebrenicu od jedinica Vojske Republike Srbije. Međunarodni sud pravde u Hagu je 2. februara 2007. u presudu po tužbi BIH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid. Sud nije optužio Srbiju ni da je počinila genocid ni da je bila saučesnik u njemu, ali je Srbiji stavljeno na teret to što nije učinila sve da taj genocid spreči. Majke Srebrenice do danas traže pravdu.

Vratimo se sada u Skupštinu. Opštoj luiskerolovskoj furtutmi, pridružuje se, nenadano, napredna opozicija. Odbor za ravnopravnost polova sa poslanicom LDP Natašom Mićićna čelu, bavi se uvredom koju je Nikolićuputio Pop-Lazićevoj, svojoj dojučerašnjoj najboljoj koleginici, a odjučerašnjoj bacačici kletvi. Time, veli LDP i deo javnosti, Mićićeva pokazuje svoju „principijelnost“ (!!?) Cinično je, smatram, a ne principijelno, kada u svom SF-gestu, Mićićeva još i izjavi kako mora neko da reaguje „kada većGordana Čomićnije opomenula Nikolića“. Čomićeva, ako i po čemu,, poznata je po doslednom, autentičnom i kontinuiranom pro- feminističkom stavu, tako da je zamerka, makar i slučajno upućena, po ovom pitanju, na njenu adresu – čist promašaj. Oba krila ex- SRS opstruiraju rad parlamenta većtoliko meseci, a sada ćemo još da se bavimo i sadržajem tih opstrukcija? Neka se izvinjava NikolićPop-Lazićki za tu fiskulturnu uvredu, ali, nije li Pop-Lazićeva Nikolića nedavno nazvala između ostalih pogrda i „ubicom“? Čekajte, ako tu ženu opozicija „principijelno“ poštuje, onda je značajnije bilo ozbiljno razmotriti o čemu žena govori, budući da sa Nikolićem sarađuje godinama? Nisu li uvrede i optužbe koje ovo dvoje razmenjuju mesecima nešto što odavno spada u nadležnost državnog tužilaštva? Da, u normalnim zemljama. Ne u Srbiji, gde se iz parlamenta šalju čestitke haškom beguncu optuženom za genocid. Jedino pravo pitanje je može li Gordana Pop-Lazićnakon 12. marta 2009. da ostane poslanik(ca) u srpskom Pparlamentu. Poslanica koja je 12. marta uvredila građane ove nesrećne zemlje, proglasila „teroristima“ vlast države Srbije, jer tragaju za slavljenikom, ponizila srpski parlament?

S druge strane, iskreno se pitam, može li se takav parlament baviti zakonom koji reguliše diskriminaciju? Diskriminaciju kao pravno-etički fenomen, a ne kao našminkanu pozu? Sumnjam.