Srećna Nova 2002!

Ali nije gvint u tome što stožerni SNS nagoveštava da ključne stavke glede promena obećavanih u kampanji neće ni taknuti (to smo nekako i očekivali), štos je u nečem drugom. Ako je Ona prethodna vlada, vodila Srbiju u ekonomsku propast i druge bedastoće, Ova neformirana vlada vodi Srbiju u tri lepe ćorave bake, s akcentom na igru „ćorave bake“. Ili, vodi Srbiju u vodvilj: „Pogodi, ali bez šanse da ćeš ikad pogoditi, ko dolazi na večeru!“

Neformirana vlada docirkuzirala je Srbiju za par nedelja, i unapredila našu dosadašnju banana republiku, u „kora od banane“. Zašto se još zvanično ne formira vlada? Pa, pretpostavljam dok sve ove šizoidne poslove ne posvršava i okači ih o vrat već nekome, pa će onda da se formira i iščuđava sama sebi. Igra koju neformirani igraju nije međutim bezazlena, naslanja se na opšte ludilo i travestiju iz predizborne kampanje, a radni joj je naziv: „Baš ništa nije onako kako izgleda, jer i ne izgleda tako kako izgleda.“

Krenimo redom. Prvo: „Nijedna strana sila nije se ovog puta mešala u to šta se dešava“, tvrde Vučić i kompanija posle trideset devetog povratka iz Amerike, Rusije, Brisela, Beča, Berlina i posle 313. posete stranih zvaničnika Srbiji. Najzanimljivija očiglednost koja se negira: Niko spolja (faktor) nije kadrirao. Samo što je Dinkić iz ćefa obmanuo NIN i čitaoce da mu je Dačić pokazao rusko „njet“ za ulazak Tadića u Vladu, i to, opet prema Dinkiću, Dačiću pisalo na foti (ceduljčetu tipa – šta da radi Tadić fota – da ne uđe u vladu!).

Dačić i Tadić: volelo se dvoje mladih nekoliko godina, al kad hteli da se uzmu, elem, aman, dušmani im ne dadoše. Propade teorija o „dva bola“, o velikom praštanju, o izvinjenju za 90-te i ostade samo šta? Veliki prasak u vidu novog otkrića otkačenog radio Dinkića, borca protiv vlastitog ekonomskog sistema i vlastitog Zakona o informisanju, koji otkriva: Ma, teo Tadić Dačiću sve da da i na sve pristao, al Dačić meni (Dinkiću) kaže: Neću ja bre Mlađani s njim, neću! Tako je skinuta sumnja da se Dačić odrekao ljubavi zbog Moskve, nego tako, došlo mu da se uda za Vučića.

SNS: DS ne da Milici Delević, članici DS, i Rasimu Ljajiću, predsedniku druge stranke, da idu u vladu naprednjaka na najodgovornija mesta. Milica lepo kazala: Neću, fala. Možda je pogrešila, možda nije, bar nije cinculirala. Ali, SNS tvrdi: Milici to ne daje DS! Živo me zanima kako jednoj samosvojnoj, odrasloj, vrlo odgovornoj i pametnoj ženi, stranka može da stane na put da se domogne tako značajne funkcije kakva joj se nudi ako ona, Milica, to želi. Mislim da DS ima strašno mnogo problema, i toliko nedostataka da skoro i ne liči na sebe, čak ni na stranku, ali jedno nikada nije mogla kao neke stranke poput ovih, koje kao sada formiraju vladu, a to je da narede svojim članovima šta će da budu kad porastu.

Samo ako Milica lično potvrdi da joj DS ne da da uđe u Vladu moglo bi se verovati da ta neverovatna konstrukcija nije samo Vučićeva puka projekcija. Pa sad razmišljam ovako, ako je Brisel želeo Milicu Delević, a Milica neće da se prihvati službe, pa makar i zbog DS, na koga onda to Brisel utiče? Na Milicu očito ne. O Rasimu ne znam, neću da sudim.

Prodaja Politike „ruskoj firmi“! SNS: To radi DS! DS: To smešta SNS! Ovo je primer ne toliko o SNS koliko o tome koliko su mnogo isti. Nigde činjenica, nigde procesa, nigde suda, nigde transparentnosti. Sramno bez presedana.

Pa minijaturica za kraj: Haos u opštini Surčin. DS: Kidnapovali nam odbornika! SNS: Nama su kidnapovali odbornika, a ne njima! Kao da je odbornik dugme. I niko ništa ne dokazuje, i nema kome, i nema rašta. To vam pričam. Potpalublje. Ima još stotina primera, al nema mesta. Meni se međutim ne čini da se vraćamo u 90-te. Devedesete su bile lude, ali je u tom ludilu bilo nekog sistema. Ovo je totalni, zastrašujući haos. Vreme kakvo pamtimo iz 2002.