Srbija više ne stanuje u Srbiji. Ima je kojekude: na rečima, na svetskim političkim savetima, na naslovnim stranama štampe, u duhu i slovu palanačkih okupljanja, ponajboljim svojim delom u emisijama o poljoprivredi, ali, locirano geopolitički – Srbije u Srbiji nema.

To nema veze s onim Konuzinovim Srbima kojih, srećom, ne beše na onom bezbednosnom skupu, koji je, s obzirom na ambasadorovu kazačok-energiju mogao da se završi poprilično t(a)ras-bulj(b)asto po Srbe, da je istih na skupu bilo.

Govorim o Srbiji koja je nekoć makar i kojekako živela među narodima, pesmama i šljivama. Danas, ona živi među diplomatama, čituljama i plodovima korupcije, estradnim bljuvaonicama, nitkovlucima svake vrste. Takvu nepostojeću i nigdeću Srbiju, nedavno je i telesno napustio Radomir Konstantinović, simbol vremena, metafora nigdine u kojoj smo. Političari se ponašaju kako im pada na pamet, bez stranačke, makar, discipline, razulareni, svemoćni: ima se – može se. Ne odgovaraju više nikom, ako iza sebe imaju par ambasadora, a ako imaju tri ili četiri komada, oni se ne plaše nikoga do Boga, a njega tek ne šišaju dva posto. Ljudi oko političara, službice, medijske službice, mutivode, secikese, trče ispred svojih gospodara političara i grade im Potemkinova sela ili makar obavljaju onu dužnost koju Mačak u čizmama obavlja u istoimenoj bajci trčeći ispred svog gospodara i otuđujući za njega svu imovinu na koju naiđe, čineći, usput, taj postupak legitimnim.

Ljudi koji su kao neka opozicija, ne toliko partijska koliko ova koja se zove javnost, postala je sasvim amebična i dostigla sam vrh „apsolutne javnosti“, a njena dioptrija iz nekad koliko-toliko kritičke pretvorila se isključivo u „prekoplotsku“. Svi su sa svima na „sestroslatka“, a ujedinjuju se tek oko pitanja kom komšiji da danas crkne krava. To nastojanje da se poslednji ostaci vrednosnog sistema u Srbiji okrenu naglavce, i da se kič i trač proglase vrhovnim imperatorom koji je jedini „vlasan“ da arbitrira po pitanjima koja njegovi medijski i javnosni promoteri ili prepoznaju kao pitanje samo po enklitičkom znaku na kraju, ili, kada je reč o poznavaocima, služe da pitanje zamagle i učine da vidljivo postane nejasno i nevidljivo građanima, suprotno narodnoj mudrosti da ako „koza laže rog ne laže“. Ko mari za narodnu mudrost kada se ni za narod, koga od prošlog popisa stanovništva ima 300.000 manje, ne daje ni kolektivna čitulja, dočim se narodne kuhinje zatvaraju, cene skaču, kupovna moć opada. Jedina nam je uteha, kažu nam političari i anestetičari javnog mnenja, to što je „tako svuda“ i što je „kriza“ u celom svetu.

Materijalna i duhovna beda obično idu skupa, ali, zar baš mora ovoliko. Pitam se, nije li država mogla, eto, po cenu da malo odradi sebi nauštrb, da ostavi neko ostrvce u koje bi ulagala na svoju štetu, ostrvce vrednosti izvan „apsolutne javnosti“? Pitam se to prošle nedelje posmatrajući atmosferu na Sajmu knjiga, pitam se to posmatrajući neobičnu tišinu povodom fizičkog odlaska Radomira Konstantinovića. I imam utisak da su toj tišini doprineli i mnogi od onih koji su poslednje dve decenije svoje delovanje najglasnije vezivali za Konstantinovićevu baštinu, producirajući svoju navodnu kreativnu neprilagođenost i čineći od nje svoju profesiju. Tišina je u novoj prilagodljivosti, u davanju legitimiteta osrednjosti, koja prebivajući na dnu dna, zaista deluje kao ekskluzivitet, nova modernost, pamet.

Srbija se bavi ambasadorima i pevačicama s narukvicama i bez narukvica, i tu se priča završava. Srbi na severu Kosova postaju centralna medijska tema, e da bi se i njima samima skrenula pažnja sa činjenice da Kosova van tog lokaliteta nigde i nema, i onda Srbi na barikadama brane, navodno, nešto što više uopšte nema smisla, postaju smešni, drugima odavno, sami sebi, odskora… Nas neće ubiti prejaka reč, već gomilanje reči koje ne znače ništa, reči bez težine.

Pa, šta nam preostaje? Optimizam, uprkos svemu? Šalim se. Ali, recimo, kada bismo, kad već vraćamo Čehova u teatar, iz „Višnjik“ faze prešli, preskočili u „Ujka Vanju“. Nije tamo mnogo bolje. Ali završava se jedinim optimističkim rešenjem za postpesimističko društvo: Treba raditi, raditi… Valja nam raditi, za druge, zbog drugih, zbog sebe, na sebi. Raditi. Višnjik je poguban za Srbe. Kao i za tankoćutnije Ruse, uostalom. Usput, znate li da je po Forbsovoj listi, Putin drugi najmoćniji čovek na planeti, dakle, zamislite kako je to super pozicija. A gde smo mi – čitajte tekst od početka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari