Šta je rekao Hoze Migel

Njen suprug Srđan Todorović tvrdi (prema pisanju štampe) da se Isidora veče pre nego što je preminula neprestano žalila na gušenje. „Kada sam posle 20 časova primetio da se njeno stanje pogoršava, otišao sam do sestrinske sobe. Tamo sam zatekao dve medicinske sestre, jedna od njih držala je noge na stolu i gledala špansku seriju. Rekao sam da Isidori nije dobro, a ona mi je veoma drsko odbrusila „Čekaj da vidim šta kaže Hoze Migel“. Primarijus dr S. Č., koji je te noći bio dežuran, bio je pozvan, po tvrđenju Todorovića, između jedan i dva časa nakon ponoći, kada su mu sestre saopštile da je trudnica u lošem stanju, na šta ih je dr posavetovao da joj daju „bensedin“. Oko četiri sata posle ponoći trudnica koja je ležala u krevetu kraj Isidore primetila je da ona ne diše i otišla da to kaže sestrama. Niko pouzdano ne zna koliko je dugo pacijentkinja bila mrtva kada su sestre već konstatovale tu činjenicu. Ovo sam, pretpostavljam i vi, pročitala u sredu, 11. februara.

Toga dana i prethodnih mediji i političari u Srbiji bavili su se, u zavisnosti od interesovanja, raznim temama. Afera prisluškivanje: ministar odbrane Gašić tvrdi da je Šutanovac prisluškivao Tadića. Šutanovac, gle, traži da Gašić to dokaže na sudu, a Tadić se, gle, gle, ljuti na Gašića i traži valjda da bude smenjen, jer je to rekao za novine, a nije pokrenuo istragu. Na TV Prvoj aktuelna i goruća tema koja je „zapalila“ „drugare na Twitteru“ o tome kako su dolijali Karadžić i Mladić i ostali osumnjičeni za ratne zločine, koji se danas uveliko nalaze u Hagu.

…ŽivkovićŽDirektno (Zoran Živković) na svom Twitter nalogu upućuje, opet, na, zaista zanimljivo, ako je tačno, pisanje belgijske štampe, o tome kako je, navodno, Vučić u Briselu vikao „Živeo Šešelj“, kao otpozdrav nekom iz restorana gde je sedeo, a ko mu se obratio istim rečima. Briselska štampa, koliko sam razumela, ne smatra spornim taj uzvik, koliko to što je Vučić pobesneo kada je video da to sve neko snima mobilnim telefonom, pa je, ako je verovati, isti telefon pokušao da otme čoveku. Ne znamo kraj tužne priče.

Šta su još bile teme: Pušten Kosmajac, uhapšen monstrum, masovno stradanje dece u Šajkašu na času fizičkog vaspitanja, pedofili na sve strane hapšeni… Isidora Marinković i njen nerođeni sin za to vreme živeli su poslednje dane i sate i minute. I ne samo Isidora. Koliko još ovakvih slučajeva ima, ni broja se ne zna. I ne znam da li se ikada utvrdilo da je to krivica zdravstvene ustanove. Da li će se i kada shvatiti da su nezaštićeni pacijenti žrtve, kao i svake druge žrtve ubistva, iz nehata ili iz nekog drugog razloga. Ali smrt je smrt. Bilo gde da se desi, krivična odgovornost mora se utvrditi. Ono što nije jasno tiče se fakta da svakog puta kada neko umre u bolnici, ili jedva ostane živ, okolnosti utvrđuje stručne ekipe, oglašava se Ministarstvo zdravlja, kao kada bi neko bio ubijen (ili umro) u mesari, pa umesto da pozovu policiju na uviđaj zvali stručno kasapsko udruženje da utvrde pod kojim okolnostima je neko ubijen.

Mi ne znamo od čega živimo, kako se lečimo, gde da se lečimo, kako da kupimo lekove, šta jedemo, šta pijemo, šta dišemo, samo nas poneki zastrašujući novinski naslov podseti da smo nacija prepuštena slučaju, da je život svakog običnog građanina Srbije čista lutrija, dok se osioni, podli, prebogati ljudi vlasti, opozicije, njihovi medijski poslušnici bave svojim unosnim poslovima i optužuju međusobno za strašne stvari koje nikada nisu i nikada neće ugledati svetlost dana. I koga briga? Nije negotinska sestra slučajno čekala šta će reći Hoze Migel. Pa, nije ona jedina koja čeka upravo to. Cela Srbija čeka nekog Hozea. Izvinite, naposletku, ako sam nekima pokvarila odličnu medijsko-političku žurku, samo nastavite da se smejete. To je nešto kao smeh na pogrebu. Vrlo „normalno“ stanje duha nacije.