Šta reći?

Danas obeležavamo dan kad su po Srbiji ponovo padale bombe, samo ovog puta obogaćene osiromašenim uranijumom, zbog čega se, smatramo mi, zaostali građani, odgajanje obične (čitaj: siromašne, većinske) dece u Srbiji svodi na ono nepojamno i cinično, a pretužno (kako je moguće sve to istovremeno?): „Ako hoćete da se mali dečak (mala devojčica) taj i taj ili ta i ta izleči od: leukemije i ostalih tumora, ukucajte 333 na X2367“. To je Srbija danas.

Ovi pristaliji građani iz oblasti politike i korisnih nauka smatraju i ubeđuju nas da to nema veze s bombardovanjem. Pa da im verujemo. Počela deca da nam masovno pobolevaju od najneverovatnijih bolesti sama od sebe. Tak'a im sudbina. Možda. Samo to me seti na vreme neposredno posle bombardovanja. Neposredno nakon bombardovanja u velikoj sali Vlade Srbije organizovan je skup kome smo prisustvovali i mi, novinari, a na skupu prava i jedina naučna elita koju smo tada još imali. Od stručnjaka iz Vinče, preko mikro i makro biologa, geologa, hemičara, fizičara, najboljih medicinara, onkologa, i ostalih grana medicine, itd, itd. Tema je bila posledice bombardovanja po zdravlje građana s obzirom na osiromašeni uranijum. Rasprava je dugo trajala, ali podaci koje su stručnjaci iznosili bili su precizni, tačni, profesionalni i jezivi po budućnost naraštaja. Tek, ta konferencija ostala je prva i jedina ikad održana u Srbiji. Misle valjda zameriće im NATO, što naravno nema veze s istinom. Poštuj svoju zemlju i njene građane i brini o njima pa će te poštovati i uvažavati i velike sile, činiš li suprotno, gaziće te ko stigne, i ako će. Elem, nema više nikog ko zaista prati šta se dešava sa zdravljem nacije, da bi se lečio treba biti bogat, a ono što je tada rečeno od strane tih stručnjaka – dešava se pred našim očima.

Vučić ide danas na Varvarinski most, i tamo su stradali ljudi. Obeležavanje u gradu se prepušta nekom „Fireru“, za čije delovanje je potrebna policijska dozvola. To su ti srpski džokerski kreveljeći apsurdi. Nekom čiji je nadimak Firer prepustiš, i staviš to kao udarnu vest, evo i naslova: „Neonacisti organizuju marš 24. marta!?“. Zamislite sad da negde u svetu neka TV stanica prenese tu vest: U Srbiji dan sećanja na početak bombardovanja, premijer u Varvarinu, a po Beogradu građane predvodi „neonacista“ Firer maršom protiv NATO. Krajnje benasto. Da je vlast ili opozicija iole poštena, i ne misli o svom blagoutrobljeniju, nego o narodu, ovo ne bi bilo moguće.

Pazite: legitimno je i legalno biti za ili protiv ulaska u NATO. Nije legitimno, bogme, ni legalno sprdati se sa datumima, brukati se na svakom koraku, omalovažavati vlastite žrtve stavljanjem „Firera“ na čelo kolona onih koji su danas ožalošćeni. Ali, nema ko to da kaže i nema gde. Mi koji bismo ozbiljno o tome, slučajno (?!) nemamo posao, ili, radimo za minimalac. Oni koji su kreatori stvarnosti kakva odgovara vlastima, tu stvarnost opisuju onako kako su plaćeni. Ružičasto i liht roze sa kezom od uva do uva. A opozicija? Pročitajte ponovo Basarinu kolumnu od 22. marta: „Izborna hronika 2“. Najprecizniji Basarin tekst ikad. Čitanka i bukvar za naredne političke naraštaje. U svetlu te kolumne, koja crta šta je vlast i šta opozicija, mi se suočavamo sa tzv. ljudskim faktorom, koji je takav da ni Vučić nije crn i rogat koliko uistinu jeste kada ga stavite pokraj takvog faktora.

E, zato nam je tako u ovoj lepoj zemlji i gradu, za koji se i princ Čarls čudom čudio kad mu je Dubravka otkrila da je šest puta u istoriji sravnjen sa zemljom. Sad Beograd, kažu, ipak, čeka budućnost. Gde? Ni na nebu ni na zemlji. Na vodi. Ceo grad posti, prinudno, na vodi, do daljeg. Nema se, a može im se.