Štampanje života

U sredu, kada sam pred kioskom, s jakim osećajem nelagode čitala naslovne strane dnevne štampe, u torbi mi je stajao tek kupljeni roman „Životi Zemljana“ španskog pisca Rodriga Munjos Avie, odakle je citat. Ispostaviće se, izgleda, ne slučajnom podudarnošću.

Naime, porast bestijalnih dešavanja u Srbiji (i ne samo u Srbiji) o kojima se možemo obavestiti već sa naslovnica toliko je alarmantan da je, što se mene tiče, odavno postao političko pitanje broj jedan, a to što se političari, vlast, ili oni, koji se po ingerencijama koje su od vlasti dobili bave kreiranjem javnog mnjenja, ne tragaju za rešavanjem tog problema već ga samo prenose iz dana u dan, presipajući sablažnjujuće podatke u kojima se samo menjaju imena ljudi, žrtava, počinilaca, nalogodavaca i slučajnih prolaznika, predstavlja politički problem broj dva u Srbiji.

Ne znam kako se svako od vas oseća stojeći pred kioscima sa štampom i letimično čitajući naslove, ali, nekako sam uverena da nikome ne može biti svejedno. Ovo nije problem „tabloidizacije“ medija (i mada, naravno, imamo i taj problem), reč je o tome da su naslovi odraz realnih dešavanja, strašnih pripovedanja o zločinima, najčešće ljudskom razumu nepojmljivih, o kriminalu za koji sama štampa ne daje odgovore ni otkud ni zašto u tolikom porastu, o uvredama i ponižavanjima ljudi, ili o političkim „zaverama“, spletkama i opsenarima svih fela, i najzad, pravi „hit“ su svađe javnih ličnosti sa estrade, i što je neko nekog više uvredio taj, neshvatljivo, dobija veći medijski prostor. Dodatni fenomen koji prati sve navedeno je to što veći deo sadržaja koji stoji iza naslova: aktere (žrtve ili počinioce zločina), ogromne probleme koji se, na žalost i nesreću svih nas pojavljuju čak i u nečemu tako lepom i uzvišenom kao što je sport, imena lekara koja prate priče o neodgovornom lečenju dece, i svašta drugo, običan čitalac, čak i ako redovno prati štampu, nije kadar da razume i isprati. A štampa više i nema ambicija da ma šta pokuša da objasni, ili analizira.

Analizom stanja u našem društvu nije popularno baviti se, dok se političkom analizom naziva obrtanje jednog te istog obrasca: Bili tako predsednik i premijer i jedan, navodno, voleo boršč, a drugi, valjda, hamburger. Sa analitičkim zaključkom da u proseku onda svi jedemo novu neukusnu, nedefinisanu vrstu popare (inače, popara je staro veoma ukusno srpsko sirotinjsko jelo), što i nije, zaključuju, tako loše s obzirom na odnose svetskih sila.

Dakle, zašto čitamo takvu štampu iz koje ne saznajemo ništa? Ako je teže razumeti poruke koje stoje iza naslova ma kog tabloida od zapleta najsloženijeg književnog štiva, ili ma čega za šta je potrebno dvoje: biti čovek i imati moć rasuđivanja. Vest o tome da je dečak Radenko iz Loznice umro od sepse, nakon što je igrajući se slomio ruku, bila je na svim naslovnim stranama. Sada kada se završavaju unutrašnje istrage u bolnicama i domu zdravlja gde su mališana vodili nesretni roditelji, ta vest nije tako udarna, a da ne govorimo o tome da će Radenkova smrt ostati jedna od stotina sličnih, do kraja važna i neprebolna samo njegovim roditeljima. Ko bi ako ne štampa trebalo da neprestano kao udarnu priču drži to do koje mere smo postali robovi diktata informativnog tržišta kojim, opet, upravlja politika. Kako naterati vlast da joj problem stradanja ljudi bude važniji od njihovih priča kojima osvajaju vlast? Kako, ako u tome građani kao oruđe nemaju čak ni iole iskrene medije?

Zašto čitamo štampu? Ponekad se obavestimo i o dragocenim dešavanjima poput obeležavanja četrdeset godina serije „Grlom u jagode“. Obratite pažnju, u kojim god novinama čitate tekst o tome on je dobar. Može biti manje ili više uspešno napisan, ali je dobar i čovečan. Prenosi sa radošću izuzetno važnu poruku koju svi protagonisti te serije i posle četrdeset godina imaju potrebu da kažu. I podseća na poruke koje je sama serija prenosila. Na jedno vreme u kojem je bilo normalno (1975) da se gledaocima u udarnom terminu emituje humor koji nije plitak, sa junacima koji su svakakvi, ali nikada zli, smešni, ponekad „ispadnu glupi u društvu“, ali kad se zaljube pričaju i o „Malom princu“ i recituju „Anabeli“.

Takvi tekstovi su najmanje značajni i pominjem ih kao kontrapunkt onome što zauzima naslovne strane.

Zašto čitamo štampu? Definitivno, opravdava nas rečenica iz prvog pasusa.