Stari optimisti novi pesimizam

Deset godina kasnije bez entuzijazma i prepoznatljivog šmeka, kao sanjivi matorci posle ručka, i kao da je prošlo 50, a ne 10 godina, tek. Tako su, ko bi se nadao, nekadašnji lideri protesta postali pacifikatori naših lepih i bolnih sećanja. To je pomalo neprijatno, kao da slušate Saleta Grand Popovića kako umesto Mjehura Anđelića izgovara reklamu za koncert Public Enemy. Ipak, ostaje na snazi da ovaj narodni pokret nije imao lidere. I nije. Držim da ne bi trebalo zdvajati o ovom jedinstvenom i velikom pokretu na osnovi sadašnjih interpretacija. Potrebna je mnogo duža istorijska distanca. Ona koja obezbeđuje bezinteresno prosuđivanje. Za sada, verujem da ima mitova u koje ne treba dirati. S njima se, ako ih sačuvamo, prosto, lakše živi. Otpor spada u takve mitove. Dragi Otpor.

Predsednik Tadićnekako je, ipak, sa stanovišta namera, ispao pošten, onomad, istrčavajući pred rudu tvrdnjama o tome kako Srbiju neće pogoditi međunarodna ekonomska kriza. Posle se korigovao i u više intervjua najavio teške dane. No, svi ostali, koji se u srpskoj politici – tačnije, u, i, oko Vlade Srbije – bave ekonomijom i finansijama uhvatili su se globalne krize kao božijeg dara, slamke spasa, etc. Sada imaju famozan odgovor na sve. Nema plate, nema penzije, nema jača dinar, nema pada evro, nema akcije za građane, nema uđeš, nema izađeš, nema i gotovo! Nije to zbog lošeg stanja domaće privrede, ekonomije, agrara, buđelara, nego „teška vremena u svetu“, pa nismo ni mi izuzetak. Tako je pesimizam ušao u modu baš kod onih naših političara koji do juče nisu znali kako da se izvuku iz bule vlastitih nerealnih obećanja i realnih nesposobnosti. Gledamo ih kako se, overdozirani krizom, ponovo šepure pred TV kamerama obećavajući nam ono što su, da je bilo odgovornosti, jedino i mogli da obećaju i tokom izborne kampanje – rad, red i disciplinu (u hard verziji: suze, krv i znoj). Gledamo Mlađu Dinkića kako 2008. opširno govori ono što je Zoran Đinđićsažeto govorio 2000, 2001, 2002, 2003: „Šta će vam radna mesta kada nemate posao? Nađite sebi posao!“, vapio je svih tih godina Đinđić. Najoptimističniji premijer zvučao je skroz nepopularno među onolikim ekonomskim „entuzijastama“-demagozima, ili, s druge strane, patetičnim patriotama i legalistima kojima su takve teme bile smešne. Ko se još seća izjave jednog političara iz DSS, koja je tada monogima zvučala duhovito i suvislo, a danas bi mogla da posluži kao školski primer frapantnog nerazumevanja Đinđićeve politike. Izjavio je taj političar: „Đinđićje kao neki vanzemaljac rekao da će se na sastanku raspravljati o ekonomskim i privrednim pitanjima, valjda gajenju krastavčića. Želim mu svaku sreću, neka se time bavi ako misli da je to sada najvažnija tema.“

Ne navodim ime mudraca jer, da se ne lažemo, izrečen ili neizrečen, bio je to, nažalost, većinski stav tadašnje Srbije. A tema koju je nametao „vanzemaljac“ jeste bila najvažnija tada i sada. Nažalost, možda više nego i u jednom ranijem periodu i poslednji skeptik, tek 2008. može da se uveri u solidnost temelja politike na kojoj je dve i po godine svoje vlasti, Zoran Đinđićpokušavao da reformiše Srbiju. Životvornost i aktuelnost te politike sve do ovog trenutka jeste čudo koje izaziva uvek novo poštovanje. U danima i mesecima, možda i godinama pred nama, valjalo bi da imamo, kao sigurni priručnik za snalaženje, sve ono što je Đinđićgovorio, a ticalo se ekonomije, radnih mesta, standarda, samopouzdanja, optimizma – unapređenja naših života.

„Fight the power“!