Starletizacija Petra Pana

Mediji su takve izjave štancovali sa zadovoljstvom jer je bilo evidentno da su uspeli da ga iznerviraju. Starleta voditeljka imala je samo reči hvale za „kolegu“ Mandu. A pitana je ne jednom o „kolegi“. Kao što ni jedna Mandina koleginica nije pitana o ulogama u zajedničkim umetničkim ostvarenjima. Sad će, pošto je Manda otišao zauvek. Patetika na kraju, ovde sastavni deo besprizornosti smrtonosne banalizacije u prvom činu.

Slučaj Mandinog „vođenja“ te emisije (koju nisam nikada gledala) često je navođen primer u internim razgovorima na temu šta vreme u kojem živimo čini ljudima, koji ne mogu da se odbrane od elementarne potrebe da zarade za stan i hranu, da školuju decu, i onda im udele. Ne po zaslugama, već po sadističkoj potrebi da se vrednosti prevrednuju. Da se izjednači smisao sa ništavilom, kvalitet sa trešom, čast sa brukom, lepo sa ružnim, istina sa laži, dobro sa zlom. Za sobara nema heroja. To je napisao veoma ozbiljan filozof u veoma ozbiljnom filozofskom delu. Neću navesti ime i knjigu, ne bi li ovaj tekst lakše prošao kao štivo bez pretenzija. Leto je, dugo toplo leto u Srbiji, ne trpi ništa do laka štiva. Čak i kada pišemo o smrti. Kako uopšte konkurisati tom veselom, lakrdijaškom trendu medijskog čeprkanja po tragedijama poznatih i nepoznatih ljudi?

Nedavno smo imali spektakularno pisanje o padu glumice sa terase stana u kojem je živela. Pretpostavke o motivu (samoubistvo, jašta, ocenili su u startu medijski forenzičari), o promilima alkohola u krvi koje su mogli dobiti samo u bolnici, o braku…Pre toga priča o Gagi Nikoliću i Mileni koja se odvažila da se javnim pismom obrati medijima…I mnoštvo tekstova koji od velikih umetnika prave krpe. Tendencija da se isto piše o količini silikona utisnutih u nečije sise, usta, stražnjicu, i količini talenta, pameti, posebnosti nekog ko je svojim radom zadužio Srbiju. Za sobara nema heroja. Šta to znači i šta znači sada i ovde.

Sobar je neko ko heroja (ukoliko pretpostavimo da je u službi kod nekog heroja ma koje oblasti) vidi u pižami, dodaje mu peškir, papuče, pomaže u oblačenju, vidi razgolićenog…I to je razlog zašto bi heroj za sobara bio ličnost o kojoj ne razmišlja kao o heroju. Međutim samo sobar, pravi znalac svoga posla, zadržava svest o tome kod koga je u službi. Dok sobar zlobnik koji iza ljubaznog smeška krije frustraciju jer je sobar heroju, a nije obrnuto heroj sobar sobaru, liči na ono što su danas mediji u Srbiji, ali više od toga, liči na potrebu društva da dovrši preko takvih medija započeti posao destrukcije vrednosti, i sve što smo ikada naučili prevrne naglavačke. Za posledicu imamo to što imamo u crnim hronikama i naslovnicama tabloida.

Ta tendencija kriminogena je u svojoj suštini ništa manje od ma kog savamalskog fantomluka, jer nije poenta da li je trebalo rušiti ili ne objekte bespravno ili pravno sagrađene, već način na koji se to činilo. Zamena te teze, isto je što i tvrdnja da se o svakoj poznatoj ličnosti (heroju svog posla) može pisati ubitačno po ličnost i integritet čoveka, jer to što je poznat „ima cenu“. Ma šta kažete, ima cenu? Mislim da bi umetnici umesto skoro pa svakonedeljnih komemoracija morali da se suprotstave odlučno, čašću i znanjem, talentom i vaspitanjem, ovoj kužnoj karnevalizaciji umetnosti, ovom kreveljenju i izlaganju umetnika, tako nakaradnom i tako antiljudskom. Umesto da iz straha ili drugih razloga podilaze ovom trendu vlastitog urušavanja.

Milorad Mandić Manda preminuo je iznenada, kažu, na sceni. Hvala sticaju okolnosti da je to bilo na probi Petra Pana, priči tako sličnoj liku ovog dramskog umetnika.