Sto smrada

Tako na kraju balade o Kosovu, Vučić, koji u suštini i nema nikakve veze s tom baladom, sem jedne dozlaboga loše glumačke role, ali bar je završio šta je rečeno, na tek puknut društveni čir, ispljuvava lekovitu reč, a da za koga do za srpske medije: „Ovog Vidovdana slavimo pobedu“.

Šta je sličnost između ove tri pojave, delatne, rečeničke i istorijske: Apsolutno odsustvo istine, koja se sada i zvanično, sa državnog nivoa parodira. Udružili se tvorci ničega, graditelji replika, branitelji nepostojećeg, pesnici najskupljih reči najskuplje prodatih više puta u više navrata za više režima, sve do danas. Učinak je parodiranje vrednosti, istinoljubivosti, čovečnosti, morala, sada nije više u rukama destruktivaca iz redova nekadašnje opozicije, nije više stvar „antipatriotskih“ zajebanata koje niko ne sluša a koji godinama vode lične ratove s „patriotama“. Učinak, to parodiranje vrednosti, to mahnitanje, gaženje cokulama po poslednjim tragovima zdravog razuma i očiglednih istina – državni je zadatak broj jedan, medijski, politički, marketinški i svaki, patriota i antipatriota, četnik i boljševik, starleta, cirkuzant, farmer ili velikobratac, šahist ili enigmatičar, bokser ili baletan, svi, svi koji pristaju da budu sve u velikom ništa dobrodošli su u ORVELEND Novog srpskog Poretka, u kome se samo slave pobede, ori pesma udarnička.

U pasusu ispod prepričaću nekoliko rečenica iz „Sto jada u Fenomenologiji duha“. Sa ili bez tih rečenica, koje će uslediti, mi znamo da su se svi društveni procesi u Srbiji i svaka promena svodili na patologiju palanke, na uvek iste pobednike i uvek iste poražene, na onu, sto mu jada, svekoliku srpskoliku rečenicu kojoj se srpski kulturštimungeri, sada već bez tregera, razgaćeni do kraja, smejali tragaocima za nekim apsolutom (istinom, pravdom, slobodom, ili bar slobodom govpora, znanjem, ili bar naukom o znanju.): „Ko izađe poslednji nek ugasi svetlo, pa da ih sve pomakljamo“.

Istinito, međutim, jeste celina. Završetkom, celinom jednog društvenog procesa mi vidimo njegov konačni učinak.

Celina je samo ona suština koja se završava putem svog razvoja. Pretpostavimo, za ovu priliku, da je ipak samo istina ono što jeste apsolutno. O apsolutnome treba reći da ono suštinski predstavlja rezultat, da ono tek na kraju jeste ono što uistinu jeste, i upravo u tome se sastoji njegova priroda, da bude ono što je stvarno, subjekat ili samopostajanje.

U tom smislu, ostaje nada da istina, ma šta joj radili, ne može da se ukine dekretom. Nije kraj kad očevi nacije odsviraju kraj, kad začepe gubicama svakom ko se usudi da drugačije govori, ostave taman onoliko medijske slobode da njihova velika sr_nja imaju sprovodnik, nije kraj kad nas sve proteraju, ućutkaju, i kad ono što je ostalo od Srbije potrpaju u svoje džepove, udome svojtu, izleče svoje, satru sve ostalo.

Nije to kraj, sto mu jada, kad se vi zagrlite da pevate kao da ćete samo vi pevati naše pesme. Niti je kraj kad zabranite svakom ko nije vaš sin, ćerka, otac, šurnjaja da pišu, da vode državu, da se medijski pojavljuju. Istina je apsolutna, ona zaista, utoliko je Hegel Prvi Apostol, stiže sve, nas i vas, na kraju, da pokaže ono što jeste stvarno, da otkrije Subjekat i samopostojanje.

Teško je najmoćnijima. Njihovo je carstvo papirnato. Njihov Bog kliče se Potemkin.