Nataša B. Odalović Sticajem okolnosti, zbog bolesti meni drage osobe poslednje dve nedelje, uključujući novogodišnje i božićne praznike, provodim po bolnicama.

Ono malo preostalog vremena „visim“ po internetu tražeći razne naučne, polunaučne, iskustvene i sve druge informacije o lečenju i bolesti koja me zanima, ali pre svega obaveštavam se o tretmanu starijih manje ili više bolesnih ljudi, a naročito o slučajevima kada naši dobri „ćopićevski“, još držeći starci nebrigom ili ohološću (drugo ime za oguglalost) nadležnih institucija, umesto da se zaštite, izlože još većem riziku, pa i životnoj opasnosti. Istovremeno, posmatram ne toliko predsedničku kampanju koliko nuspojave u vidu pratećih tekstova po novinama, tekstova koji su mi, prvi put, iritantniji od bilo čega što govore predsednički kandidati. Jer, na opetovanje i vrćenje sličnih priča političara u jeku kampanje čovek vremenom ogugla, ali kada čitam te prateće „kulturološke“, a zapravo alave tekstove društvenih otaca, šurnjaja, kuma i kumeka, tako „veličanstveno“ ogrezlih u vlastitom „humanizmu“, nesvesnih da zbore priče udaljene eonima od života običnog čoveka – smrznem se.

A kad se tako smrznem, i duša mi zaliči na odaju neke ledničke pećine, ne znajući kako drugačije, da bih se zagrejala, a nekako oduvek tako biva, uzmem pa čitam „Šumu Striborovu“ Ivane Brlić Mažuranić, verujući da ćemo kao društvo zbog odnosa prema starim ljudima jednom svi po kazni dospeti u šumu Striborovu i tamo dobiti po zasluzi.

Svi imamo nekog, pretpostavljam, koga volimo i za koga bismo učinili sve, pa sam opet sigurna da često sav naš napor nije dovoljan da mu pomognemo, ne zato što mu pomoći nema, nego zbog, avaj, apokaliptičkog nemara, zbog naviknutosti da je svaki javašluk dopušten, da je sve dopušteno, da ako imate nekog bolesnog ili nemoćnog bolje da ćutite po tim ustanovama, „da se ne zamerate“, da ne izazovete revolt, jer je nečiji život koji je za vas sve, za tog nekog malog „institucionalnog boga“ koji „odrađuje“ svoj posao – samo slučaj među hiljadu, samo brojka. Naročito u tretmanu starijih lica. Jer, u državi gde je smrtnost dece postala uobičajena, a pri tom vlada bela kuga, pa opet niko nije odgovoran, pa opet nikom ništa, ako pokazujete preteranu brigu za staru osobu – tek tada možete da izazovete gnev institucionalnih bogova, mada ne tražite ništa što ne pripada svakom čoveku, prevenciju, brigu o čoveku dok je vremena, celovit pristup. U bolnicama, u staračkim domovima, u socijalnim ustanovama. Dosta smo strepeli i ljubili skute i pazili da se ne zamerimo činovnicima čiji je jedini posao da brinu o nama. Koliko ljudi strada mesečno zbog „statističke“ greške? Zato što se, na primer, u bolnici, ne usudite da osornoj medicinskoj sestri dva puta ponovite isto pitanje? Nedavno sam imala dijalog sa jednom sestrom na jednoj hirurgiji, koja mi je na ljubaznu molbu da samo proveri zašto čoveku za koga je trebovana krv nije data transfuzija, odgovorila da čovek ima bolju krvnu sliku od njene!!! Ne želim da pričam šta se dogodilo sutradan s tim čovekom koji se ni kriv ni dužan, ni svestan „takmičio“ sa medicinarkom u visini hemoglobina!

Šta će nam druga kampanja, do kampanja kako pomoći bližnjemu? Ali stvarno pomoći. Za život ceo, ne za kampanju? Ima li važnijeg pitanja od jednog jedinog: kako sprečiti takvo stanje? Došlo je neko neverovatno, strašno, nenormalno doba, kada verujem da je potrebno agitovati javno o onome što sam smatrala podrazumevajućim: ljudi, lapot, da, lapot je strašnija zamisao od smrtne kazne. O smrtnoj kazni se može raspravljati, o lapotu ne. Ko makar i nesvesno krijumčari opravdanost ideje lapota, a radi sa ljudima, taj ima da snosi krivičnu odgovornost. Stariji ljudi imaju puno pravo na punu brigu celog društva, na sve što im se može pružiti. Logika koja se provlači: ako je ugrožen život najmlađih, koga briga za stare, mora biti zabranjena zakonom… Latentno čedomorno društvo lako zažmuri nad latentnom lapotovštinom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari