Svadba i sahrana Srbije

Morbidno zvuči, ali, osim obilja smrti u svim njenim aspektima, i karnevalskih dešavanja na estradi, političkoj i nepolitičkoj, nema ničega, sem Noletove momačke večeri. Hm, smrt i karnevalizacija? Iznosim li na licitaciju novo doba, „po mome“ izgleda, nismo ni u 90. ni u 2003, nego u srednjem veku, šta li? Samokritična sam, vidite, svejedno mi se neće oprostiti takav tanatoizam usred svadbene sahrane Srbije!

Teoretičari zavere tvrdili su ranije kako je još za Tijanićeva vakta postojao plan kako uništiti Demokratsku stranku, pa je to, navodno rađeno iznutra, dok se nije pripomoglo i spolja, i dobili smo novu najveću stranku bez svojstava – SNS. Volela bih da isti teoretičari priznaju (uvek dođe vreme da se nešto prizna kao sećanje, žal, sentiment, optužba…) da je uporedo morao postojati plan, koji je ušao u finiš, kako uništiti Srbiju. Vidite, zanimljivo je to „uništavanje“ i DS i Srbije (ograđujem se, stvar je hipotetička). Ako je DS po čemu uništena, uništena je po smislu. Jer, uvek se može namaći broj glasača, kupiti još neki medij, podići rejting. Ali kada jedna institucija izgubi svoj smisao, karakter, razlog postojanja, to je onda gotovo nepopravljivo. Pa, vraćam se teoretičarima zavere, ako je DS rušena tako što joj je urušeno sve: ugled, svaki prepoznatljiv predstavnik u javnosti, ideja, svrha, vizija, i ako je na sve to uporedo hobotnica radila svoj posao oko kojeg se sad nadgornjavaju, otimanja novca, odbori javnih preduzeća, bogaćenje pojedinaca, to je, kada je reč o stranci kakva je nekada davno bila DS, zaista tužno. Meni niko nije javljao i nisam u toku dešavanja unutar niti jedne stranke, ali, čituckam pomalo, i verujem i ne-ve-ru-jem (što reče Bajaga).

Ali, ono što htedoh reći, ako je to princip rušenja, ko god da ga sprovodi, po istom principu ruši se Srbija. Nije stvar u tome da nakon 90. dođe vreme da ti uzmu Kosovo, a ti se praviš da ti ga nisu uzeli, nije stvar ni glupavo buridanisanje između Rusije i EU, neka magaraca, neka njaču i dalje o tome i za to dobijaju dobre apanaže, ambasadorska mesta, medijska ordenja i frekvencije. Stvar je u gubitku smisla Srbije. Jer šta je Srbija? Kazan u kome se kuva neprepoznatljiva brlja. Neko je zamenio garniture na vlasti, promešao policijske, vojne, obaveštajne kadrove, intelektualcima iz radne grupe A rekao „ne prezajte da se mešate i razmenjujete mišljenja o Gavrilu Principu, moderni, postmoderni, Ivi Andriću, Skerliću, Meši, etc. sa intelektualcima iz grupe B (njih je neko ko ih je ranije satanizovao sada amnestirao), pojavljujte se svi skupa u medijima i radite na zajedništvu, jer je to zajedništvo besmisla sama esencija one brlje koju smo skuvali u kazanu.

Više se ne zna ko će vas iznenaditi govorom na sahrani nekog uglednika za kojeg ste čitavog života učeni da je sa govornikom smrtni neprijatelj. Više ne znate ko piše knjige, a ko kritike, kao da se to čini u četiri ruke. Ko pravi predstave, filmove, reviziju istorije, ko ih ocenjuje, ima li više ikog sa sertifikatom pojedinca, a znalca i hrabrog i čestitog istovremeno?

I kao tačku na „i“ bavljenje izjavom partijske ili vladine službenice, o tome da je nesretni Vučić jedini državnik u regionu. Da Srbija postoji, to bi bio vic, dobra dosetka. Ovako, imamo jednu jedinu suvislu, ali nikom potrebnu kratku opservaciju Žarka Puhovskog. Interesantno, baš ta suvisla opservacija, na početku teksta pomenutom veselom i vedrom Nebojši Krstiću, čini se besmislenom, koliko i tvrdnja službenice Z. M. To je samo trun začina u onom kazanu u kome je sve skuvano i vri i širi taj miris Srbije u nestajanju, u nonsensu u brlji.