Svinje, ptice, komarci…

Ostaviću „vajnim analitičarima“, kako Ulemek naziva cvet srpske političke misli, da tumači u kom pravcu se odvija ili proces o kome je ovde reč ili introspektivno sazrevanje samog Ulemeka, koji, kako je opet sam izjavio, devet godina sedi u samici, pa je zaboravio da govori ispravno. Dakle, sve skupa, krajnje čudno, ali meni je fascinantno da u opštem lingvističkom krkljancu, koji je, kako se činilo, kulminirao Dačićevim „izem ti EU“, dođemo do toga da je Koštunica ispao najlingvalniji mangup, te progovorio, makar kroz Legijina usta, čistim zemunskim slengom: „Ma, važi, tebra tužioče, čapri mi se, dodži mi juče, alo!“

U vesti o ovom slučaju još se kaže da je Legija podsetio da je „krivična prijava koju je advokat Srđa Popović podneo u ime i majke i sestre pokojnog premijera, dovodila je u vezu tadašnjeg predsednika SRJ čika Voju Koštunicu i načelnika VBA čika Acu Facu Tomića u vezu sa oružanom pobunom JSO, kao uvertirom u kasnije ubistvo premijera Đinđića. Vest dalje glasi: „Kritikujući tužilaštvo što nije ranije istraživalo navodnu pobunu JSO, Ulemek je na suđenju napomenuo da se priča o tome pokretala svaki put kada se približavala godišnjica ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića i da su to radili „vajni analitičari“ i nevladine organizacije, a ne tužilaštvo.“

Dakle, bez želje da se 5. oktobra 2012. bavim ovim slučajem, dajem vam još jednom, cenjeni čitaoci, na uvid ovu vest, koju su ovih dana opširnije objavili svi mediji. Ova vest, podvlačim, danas je zanimljiva sa lingvističko-fenomenološkog stanovišta.

Srbija je zemlja u kojoj policija dolazi na izložbu u CZKD, na konjima i sa vučjacima. Građani sa svećama stoje nedaleko odatle i ne ide im se na izložbu, a i da hoće, ne bi im dali da uđu. Dačića napadaju DSS-ovci da je alkos, posle mu se izvinjavaju. Mislim, nije da štitim Dačića, ali reč je o ministru policije! Vučić nije Vučić. Toma i jeste i nije Toma. Radikali ćute. Demokratska se raspada u Krunskoj, a vonj se oseća od Inđije do Njujorka. Ne zna se više čime se sada bavi ta stranka osim sobom, ali, isplivava da se bavila koječime, od kojih su neki najviđeniji imali koristi.

A možda mediji lažu. Ne znam. Ti isti mediji koji ih sada optužuju bili su im najbliži dok su bili na vlasti, pa valjda znaju najbolje. Moja malenkost je stranačke zverke viđala samo na plakatima. I divila se, izdaleka, jašta. Tom sjaju, bogatstvu, intelektu koji je izbijao iz pogleda najumnijih, a ispostavilo se i najimućnijih među njima. I tako… U Srbiji, u kojoj su intelektualci, ne znajući kako više da ukažu na propast, glasali belim listićima, i rekli da, vala, „ni Toma nije toliko zlo da bismo i dalje zulum trpjeli“, što je fakat tačno, došlo je vreme da Legija (zatočenik u samici) iznosi logičke bravure kao da je zatvor stvarno Fakultet, i to pravni, ako ne i FPN. Srbija je stvarno u čabru, skuvanija od svake metaforičke žabe.

Zato mislim da je vreme, ako ni zbog čega, a ono da bi nam se opet nešto dešavalo, da se sada organizovano založimo za hitan povratak plavog listića, Voje Šešelja iz Haga. Ako ćemo pravo, i on je tamo naučio školu, a kad se vrati, bar ćemo znati s kim imamo posla. Šešelj, kako javlja Laufer novu mu platformu, neće ništa zabranjivati, dođe li na vlast. Zalagaće se za slobodu govora i javnog okupljanja, što mu, ako ćemo pravo, kao bivšem anarholiberalu i priliči. S njim bi, naravno, imali hiljadu drugih problema, ali, znali bismo s čim se suočavamo, jer nije šešeljopatija nepoznata boljka, poput ove nepoznate zaraze koja sada hara Srbijom: taman misliš ptičiji, kad se ispostavi svinjski – grip. Pa se opet preobrati u komaračni.

I tako se politički presvlači: Ptica li je, svinja li je, komarac li je, a vakcine nigde!! E taj virus jeste opasan. Od toga nam nema spasa, jer ga ne identifikujemo. Jer izmiče svakoj definiciji.