Tablica vrednosti

Premijer je pominjao da je u Brisel otišao da bi „branio našu tablicu vrednosti“, i istakao da nije napustio proces pregovora kao ni „želju da se Srbija pridruži zajednici uređenih država“.

Iz ovih izjava zaključujemo da srpski premijer u pregovore unosi dva elementa. On, naime, „veruje“ da je EU zajednica uređenih država. Kao i to da se „nada“ da će se i Srbija naći u toj zajednici. Zašto je napustio Brisel jednako je važno pitanje kako za Vučića tako i za EU. U čemu je zaista problem? U Vučićevoj „veri i nadi“ u to da je EU zajednica uređenih država? Ili u tome što EU nedostaje treći elemenat, neophodan za istinsko i istinito rešavanje problema između članica i verujućih članica-kandidata?

To što niko olako ne može, ili ne bi smeo dati odgovor na ova pitanja drži me u uverenju da Vučićev odlazak iz Brisela nije „predstava za narod“, već da, uverena sam, svestan mogućih posledica ukoliko mu se iz EU ne odgovori trećim, nedostajućim elementom, nije imao drugo rešenje do da se vrati u Srbiju. Brisel nije pozornica na kojoj bi premijer Srbije igrao za predstojeće izbore, i on to, decembra 2016. i ne čini. Vučić nema mandat da u Briselu povuče niti jedan potez koji bi bio u suprotnosti sa pomenutom „tablicom vrednosti“ koju je poneo, a koja se, pretpostavljam, strogo tiče, stvarnih interesa Srbije. Vučić, međutim, mora biti svestan da je mandat dobio da bi jasno znao, razlučio i odlučio, jednom i konačno, šta je stvarni interes Srbije.

S druge strane, Evropska unija – kao projekat u koji bi Srbija kroz svog premijera trebalo da „veruje“ i da se „nada“ – ima, sa stanovišta prava, etičnosti i pravde, naposletku, sa stanovišta humanosti – istorijsku šansu da odbrani temeljne vrednosti zbog kojih bi jedna ovakva zajednica naroda zaista trebalo da postoji, ili, da ostane zaptivena u šturosti i neprekidnim ponavljanjima činovničkog političkog diskursa oličenog u izjavama tipa: „Srbija je na dobrom putu, žalim što Vučić nije ostao (izjava Johanesa Hana, evropskog komesara za proširenje). Takva izjava (ne znam da li neko uspeva da u njoj pročita i neki sadržaj ili značenje) samo potvrđuje da „poglavlje 26“ nije, i nema težinu ni da bude, stvarni razlog Vučićevog povratka u Beograd.

Uporedo sa dešavanjima u Briselu, Srbiju, (čini se i Hrvatsku) zapljuskuju totalnim dezinformacijama o tome da bi se zbog tugaljivih zađevica na Balkanu, NATO opredelio da još jednom „interveniše“ u Srbiji. Naravno da se tako nešto ne može više nikada ponoviti, niti iko u NATO o tome razmišlja. Ipak, istorija nas sve zajedno uči da se procesom duhovnog razvoja čovečanstva katastrofalne greške po čovečanstvo ne ponavljaju, a da proces stida zbog učinjenog traje dugo. Evropska unija je savez država, a NATO je vojni savez, a nikako ne argument EU. U ovom trenutku, čini se da tu činjenicu NATO razume bolje nego EU, što govori o kreativnoj, ali esencijalnoj krizi EU. Što brže to razume i okrene se traganju za autentičnom argumentacijom koja svet može da ubedi zašto bi takav savez država bio dobar i važan za sve, utoliko bolje za EU i njen opstanak.

Vratimo se Srbiji i premijeru Vučiću koji nije prekinuo pregovore i dalje se „nada i veruje“ u priključenje Srbije EU. Značajna je stavka u njegovom izlaganju „ukoliko se to ne desi“. Naime, ohrabruje disperzivnost Vučićevog optimizma. Jer, ta rečenica pokazuje da premijer veruje da će Srbija i ukoliko ne uđe u EU, ostati na dobrom putu, zadržati evropski sistem vrednosti i umeti da se razvija i štiti svoje interese. A to je, složićemo se, uslov samog opstanka svake države, pa i Srbije.

Za devet dana je katolički Božić. Najvažnije je što možemo, u miru, da poželimo svako dobro svim građanima Hrvatske i svima u Srbiji koji će se 25.12. radovati tom Danu.