Umeće spinovanja i zavlačenja istine „za Goleš planinu“ (kako se nekada davno govorilo, kad su još veliki srpski pesnici puštani na srpskim televizijama, a kosovski toponimi, geografski i epski, bili dozvoljeni u javnom govoru) – postali su danas najpoželjnije zanimanje.
Zato je pravo osveženje bio intervju sa Aljbinom Kurtijem, liderom Samoopredeljenja, koji je list Danas objavio u utorak. Sve da se ni u čemu ne moramo složiti sa njim, razgovor je vođen, očito, sa čovekom bez kriminalnog putera na glavi, koji se ne dodvorava nikom, posle toliko opskurnih Vučićevih sagovornika iz „od Srbije nepriznate države Kosovo“. Navodnici poželjni, jer, kako reče gospodin Tači nakon sastanka sa Vučićem i Mogerinijevom pre nekoliko dana, nova faza dijaloga između Beograda i Prištine doprineće uspostavljanju boljih odnosa između „dve države i dva naroda“ (RTS, Dnevnik, objavljeno tonski).
Šta su Rusi stvarno rekli na izjavu premijerke o tome da ćemo (čitaj: da će Vučić) izabrati EU, a ne Rusiju budemo li primorani da biramo?
Rekli su da nije zabrinjavajuće šta bi mi (Vučić) izabrali, nego otkud strah srpske premijerke da će Srbija biti „primorana da bira“. Od koga primorana? Razumemo li svi težinu reči „biti primoran“?
Novosti prenose izjavu Jurija Ušakova, pomoćnika ruskog predsednika, prema kojoj se Kremlj sa određenim skepticizmom odnosi prema Aninoj izjavi o primoranosti, a Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, zabrinuto precizira: „Izbor između Evropske unije i Rusije je svakako suvereno pravo Srbije, ali Moskva iskreno želi da Beograd ne bude pred tim izborom“.
Od zvanične podele dužnosti između Vučića i Brnabićeve skoro da nije bilo dana da se pred kamerama nisu sretali đa sa američkim đa sa ruskim ambasadorom, ili davali intervjue đa za ruske đa za zapadne medije. Za to vreme realna politika se odvijala na drugim adresama (Brisel, Dubrovnik…), dok su ova diplomatska slikanja bili deo spektakla (exit-a) za domaću publiku zbunjenu (skoro dva miliona ljudi, nije šala!) Vučićevim hipnotičkim maršaloidno-nesvrstanim abrakadabra pokušajima.
Naravno, odmah su usledile reakcije i osude Brnabićeve iz same Vlade, i dela opozicije. No, to se očekivalo. Premijerka je hrabro nastavila svoj posao gutanja najvećih žaba, za šta Vučić, očito, nema petlju. Samo što ostaje pitanje legitimiteta Vlade za prejudiciranje izbora Srbije u slučaju da bude „primorana“.
Da li su Vučić i SNS dobili mandat na izborima zato što je dva miliona glasača verovalo da će nas Vučić ponovo dovesti u situaciju da „budemo primoravani“, i da li se vođenje Srbije u „primoranost“ može smatrati uspešnom politikom, pa za šta god da se Srbija opredeli? Može li se uopšte govoriti o opredeljivanju koje u samom logičkom korenu te reči podrazumeva slobodu, a ne moranje, ukoliko premijerka iskreno predviđa da bismo mogli biti primorani? Napokon, mora li se nužno izvući zaključak da Brnabićeva govori u Vučićevo ime?
Potpuna je hipokrizija osuđivati Brnabićevu zbog nedvosmislene izjave. Anu ne obavezuje poverenje dva miliona birača i kao (tehnička) premijerka može da kaže, ukoliko želi da bude otvorena, šta su, prema njenom zaključku, konsekvence Vučićevih dosadašnjih pregovaranja, što je ona upravo učinila.
Iz Vlade ili predsednikovog kabineta mogu u naredna dva meseca da demantuju tu izjavu, eto prilike za junače pred domaćom publikom, ali, gospodo, poruku ste poslali! Taknuto-maknuto! Ana je samo medij te poruke. I šta je posebno ona rekla, ukoliko, zaista nismo primoravani, jer valjda, normalan prijem Srbije u EU ne podrazumeva raskidanje prijateljskih odnosa sa ostatkom sveta?
Podsetimo se, međutim, da je posle Vučićeve inauguracije Rogozin u intervjuu „Sputnjiku“ poručio (Vučiću) da Srbija neće biti primljena u EU bez priznavanja Kosova. Mnogo je lakše makar i kao probni balon izgovoriti da između EU i Rusije, Vučić (?) bira(mo) EU, nego da li smo spremni da zarad ulaska u EU, prizna(mo) Kosovo. Vučić, u svom stilu, nakon sastanka sa Tačijem i visokom predstavnicom Federikom Mogerini, kao svoj veliki uspeh saopštava, ogromno dostignuće – naime – tražio je datum (valjda bi trebalo da smatramo da se niko pre njega nije toga dosetio, neverovatno!): „Tražio sam, ČAK, da tačno znamo kada možemo da budemo primljeni, da ne budemo kao guske u magli“.
Čak?! Zaista, ovakvu izjavu je izlišno komentarisati 2017, osim što bi glede samih tih gusaka u magli mogli da zamolimo predsednika Aleksandra Vučića da ubuduće, pri takvim asocijacijama, pred svetom govori u svoje, a ne u ime države Srbije, „pred svijetom da nas ne sramoti“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.