Najtužnija vest poslednjih dana u Srbiji, i najznačajnija, zapravo, iako sam i sama izbegavala da o njoj pišem, jeste Tara. Ne može se više govoriti o „požaru koji je izbio“, ili „je podmetnut“. Nepodnošljiva činjenica jeste da je Tara, jedno od poslednjih čuda prirode koja su nam poklonjena, u nizu onih koja su već ili nestala ili smo ih uništili ili prodali – uništena požarom. Barata se raznim ciframa koje se kreću od 1.700 hektara do čak 3.000 hektara borove šume koja je izgorela. Kako god, u hektare se ne razumem, ali to je toliko velika ekološka katastrofa i takav gubitak za Srbiju, da se jedino može meriti uništavanjem kulturnoistorijskih spomenika, recimo, u onom poslednjem međuetničkom orgijanju na Kosovu, kada su spaljivani srednjovekovni srpski manastiri i crkve.
Da li je država adekvatno reagovala? Ma, ne na uništavanje manastira, to već, hm, znamo, pitam za Taru? Da li su dva, pa makar i ruska aviona, i jedan helikopter bili dovoljni za onakvu vatrenu stihiju, koja je gutala između ostalog i Pančićevu omoriku, endemsku četinarku sa Tare, drvo koje je, kažu stručnjaci, preživelo poslednje ledeno doba, ali nas, očito, neće.
Direktor Nacionalnog parka „Tara“ Boban Tomić izjavio je da još nema podataka o ugroženosti životinjskih vrsta. Tomić kaže da je na južnim padinama Tare izgorela šuma jele, bukve, bora i smrče.
Šta je nama Tara, i šta smo mi Tari? Šta su nama beskrajna blaga netaknute prirode, vode, banje, šume, vazduh po Srbiji? Ko odgovara za to da ova dobra budu zaštićena što od stihija prirodnih, što od političkih? Ministarstva ekologije nisu se proslavila ni u interesovanju za čuda prirode, koja su najveće bogatstvo koje Srbija i dalje poseduje, dok na Planeti već uveliko traje tihi rat za zdravu vodu, vazduh, hranu. Hoće li neki politički nikogović iz nekog ministarstva i dalje držati Srbijicu u svom džepu i baviti se svojim poslovima, prepuštajući to što imamo trgovcima i opasnim lihvarima, koji ne vode računa o tome što ćemo ostavši bez ičega, sutra to naše, vodu, vazduh, oranice, kupovati po basnoslovnim cenama. Kao što danas u Srbiju uvozimo jabuke, maline, krompir, grožđe? Sutra ćemo uvoziti hajdučku travu, bosiljak i kamilicu… Neshvatljivo.
Kada je reč o požaru na Tari, ne mogu da razumem da je deset dana goreo, a da smo imali tako malo tehnike na raspolaganju za gašenje. Neki naši, pročitah negde skromnu vest, bunili su se zašto smo zvali Ruse sa samo dva aviona, a nismo podizali naše… Ne znam, ne razumem se u vojno vazduhoplovstvo kao Vučić, ama tužno mi beše na onaj dan smotre u Batajnici. Lete nebom ruski, američki, srpski, evropski avioni… Čuda tehnike. To je bila prva vest u svim medijima. Dan pre toga Vučić primao na poklonjenje budibok koga sve ne, uključujući i Vuka Draškovića, u čast avijacije. A vest broj dva – požar na Tari bukti. I vidiš neka dva jadna aviona koji iz Zaovinskog čudesnog jezera zahvataju vodu nedovoljno da ugasi i dva stambena objekta a kamoli onoliko četinarje na najlekovitijoj od svih planina, našoj preuzvišenoj Tari.
Izvinite što remetim mir u najuređenijoj od svih država idealnoj Srbiji, u kojoj se budućnost, plan i program zasnivaju na pogodbama oko hapšenja. Ali ovo je moj dug Tari.
Svako ko voli Taru, razumeće zašto. Ko ne zna, tja, nek pita Zlatibor.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
