Teror i širenje panike

Treba li ovome dodati otmicu devojčice, koja je raspametila celu Srbiju. Ili, svakodnevne jezive naslove o jezivim događajima: porodična ubistva, pedofilija, maltretiranje nemoćnih i bolesnih staraca i starica, upadanje u kuće, nedoumice oko vakcina, smeštaja u bolnice, načina lečenja, smrtnosti pacijenata, itd. Polako.

Rekla bih da se suočavamo sa najmanje četiri nivoa sociopatije. Svi ti događaji se zaista dešavaju u Srbiji, to je fakat – problem prvi. Teror znači strah. Nešto u načinu na koji mediji izveštavaju, prostor za ispovesti koji najčešće dobijaju vinovnici tek što su uhapšeni, njihove ispovesti. Ta omiljena naslovna reč većine štampanih i internet izdanja: „krvavo“, „krv“, „krvavi pir“, kao i bukvalno krvave fotografije koje ih prate i stoje na kioscima usred bela dana na naslovnim stranama – drugi je sociopatski simptom ili društvena patogenost u već razvijenoj bolesnoj fazi – sindrom širenja terora (straha), intenziviranjem slike već počinjenog zla. Treće je oguglalost i nedostatak empatije kada se konzumiraju takvi sadržaji. I najzad, četvrto, najvažnije – patološka zamena prioriteta. Državna administracija, međutim, i mentori joj, sve ovo, vanredno stanje Srbije, stavlja u drugi red važnosti, dok političari, njihove neuspešne stranke, njihovi lopovluci sadašnji i prošli, međusobne nagodbe, njihovi dobri i loši momci iz podzemlja, njihova bogatstva, besmislice oko rekonstrukcija rekonstrukcije zauzimaju, navodno, prvo mesto u interesovanju javnosti, a opet mediji ih guraju u prvi plan, u drugom planu je gore opisani haos.

Šta se dešava? U zemlji u kojoj su nekad opomene: Hvala što ne gazite travu, poštujte kućni red u zgradama, ne galamite, ne bušite zidove, ne uznemiravajte susede, naročito od 14 do 17 časova, predstavljale vrhunac upozorenja na koja smo gunđali, došli smo, navodno ili stvarno, do upozorenja: Građani, ne bacajte bombe u kontejner, moli vas MUP! Ovakvo društvo mora imati samo jedan prioritet? Koji? Svi znamo i vidimo. Stručna javnost je ućutkana. Politička klika korumpirana. Nema ko da kaže, niti da reši problem. Bave se sobom. Svi. A plaćate ih vi – građani nad kojima se iživljavaju na svaki način. Pitanje o stanju medija u Srbiji nije pitanje skidanja emisija i pojedinačnih novinara, problem medija koji vapi do neba, otvorena rak-rana društva jeste ovaj nezapamćeni sadizam spram čitalaca kojima se najsurovije i najbolesnije prezentuju svi ovi, već po sebi, strašni događaji. I to naše prijatelje iz Evrope, najčudnije je, ne zanima?

Tendencija je jasna. Mi koji je razumemo ne plašimo se, jer je uzrok svakog straha u nerazumevanju. Mi smo samo – zgađeni. Ali, jesmo i veoma zabrinuti analizom i spoznajom da su mediji, društvene mreže, kao novi rasadnik najstrašnijeg rečnika, a reč je uvek prvo zeleno svetlo za (ne)delo, u rukama, očito je već, ili poremećenih, ili neodgovornih, ili ljudi plaćenih za to da plemeniti sadržaji, umetnost, lepo ponašanje, briga o deci, bolesnima, probrani TV sadržaji, nikako i nikada ne dođu do građana, već samo sušto zlo i prazna politika. E, to je jedina važna cenzura. Cenzuriše se vrednost. Zato alarm, plemeniti građani, crveni alarm!

Isključite TV kada vas ponižava. Bacite nepročitane skandalozne novine u kontejner. Čitajte knjige, sami ih birajte, slušajte kvalitetnu muziku, gledajte (stare) filmove, vodite decu u pozorišta, na baletske predstave… Uživajte uz čaj od kamilice sa medom i cimetom, u svom domu, slobodno, bez straha od „snajperista koji vas vreba“, jer sa strahom se ne živi. Nije vaše da hapsite manijake, zna se čiji je to posao. Osetite slobodno bes prema onima koji taj svoj posao ne obavljaju, a ne iskaljujte ga prema svojim bližnjima. I najvažnije, pravite sami kolače svojoj dečici i ukrašavajte ih kao što su naše bake i mame činile za nas da bi svet bio lepše i bolje mesto. Živeo život! Uživajte u njemu!