Teror na suvom

Posmatrajući iz zajebantskijeg ugla, no, kao nadovezujući se na citat gornji, poentirala je u svom „poplavnom pismu“ Vedrana Rudan: „Mir na području pokojne Jugoslavije ima nekoliko lica. Todorić kupuje Mercator, Ledo seli u Srbiju, posla nemaju ni Slovenci, ni Hrvati, ni Srbi, ni Bosanci, oni se tako više ne zovu, ni Makedonci…“

Istovremeno, izvesna studentkinja književnosti Milijana Stević napisala je pesmu koja je, piše štampa, „napravila bum na društvenim mrežama u regionu“, citiraću vam stih: „Jer tek onda kad izgubi, brat će s bratom da se ljubi. I saznaće srca mnoga za jednoga oca – Boga. Da se njemu oni mole i Hrvata, brata vole. Da poteku sa usana molitve za Muslimana. I da vole braću borce, Makedonce, Crnogorce.“

Kroz ova tri citata posmatram dešavanja u samoj Srbiji, ne u poplavi, ne u vodi koja nosi sve, nego dešavanja ovih „sa suvoga spruda“. Najpre da napišem to da mi ne pada na pamet da se ma kojoj interesnoj grupi srpskih „suvosprudaša“ zaklinjem da me je kao i sve ljude ražalostila, još više zabrinula poplava, kao što me godinama zabrinjava poplava političkog i ljudskog mulja koja je odavno uništila Srbiju. Ali, ko sam ja da im sudim? Samo ističem još jednom da me zabole uvo šta će o mojoj humanosti, ukoliko nisam deo njihovog sistema, misliti gospodari i sluge kreatora javnog mnjenja, a sada i presuditelji, jer je u katastrofama najlakše prekim sudom izbaciti nepoželjne. Uloge, bar u Srbiji, pokušane su biti podeljene isto kao za raspada SFRJ, uz koje „salto modifikato“.

Vlast koja se ne skida sa malih ekrana, opozicija (vlast, takođe!?) koja koristi sva dopustiva (da li je sve dopustivo ujedno i moralno, naravno da nije) sredstva da preko medija koji su joj dostupni, i „specijalaca (u prošlom tekstu sam ih nazvala lobijima) po društvenim mrežama, čini da se stvori ta podela uloga iz devedesetih, koja ionako traje svih ovih decenija. Trebalo je mnogo godina od raspada SFRJ da se slobodno piše o ratnim i antiratnim profiterima. Bila je jeres reći tako nešto. Posle se pokazalo da ničeg drugog na suhom grebenu teritorije nije ni bilo, dok su na terenu ginuli ljudi, narod. Da je tako i sada, ko i zrno soli ima, ne mora se pozivati na citiran pasus iz Hrvatske. Ovde u Srbiji ide red poplave, red hajki na ljude koji neće da pišu patetične tekstove o tome, red ušančavanja preko svađe po Tviteru između braće: Ko će biti direktor RTS, pledira li to Veran Matić ili ko već s B92, ili onaj urednik novina čije ime ne smem da pomenem, jer će mene juriti advokati ako ikada citiram šta je o njemu rekao, u sred Medija centra, novinar, Jugoslav Ćosić, danas direktor neke nove TV? Jedni pljuju po Pinku, jer je sto sati direktno prenosio sve o poplavi, što ako izuzmemo zastrašujuću količinu pojavljivanja Vučića u nekoj neopisivoj ulozi, uopšte nije medijski podvig za potcenjivanje. Drugi se i dalje svađaju s RRA, koja fakat ne radi dobro svoj posao, ali kada se na RRA okomi dirigovani NUNS, ili pronicljivi UNS, o tempora, o mores!

I dok se maniti Vučić vadi glede tajkuna kako zna, antiratni medijski profiteri s Gangulama iza leđa hoće da narodu zvuče neupitno, patetično kao mlada studentkinja s rimejkovanim Brankovim kolom, dok usput rade samo svoj lisičji posao: otimaju se oko mesa resursa, mene najviše iritiraju ovi oko medijskih. Nesnosni su. Ratni profiteri mudro i iskusno love u mutnom: koliko god im zapadne (a da nije ćorka) – dobro je. I ne izazivaju ove prve. Braća, šta ćete.

Potop traje.