Toksimoron

Nije poenta ni u zemlji ni u Čumetu. Poenta je u vickastoj suštini ove priče. Sećate se tih pokušaja nameštaljki jednih političara drugim političarima od pre nekoliko meseci, a na temu insajdera u Vladi koji dojavljuju priče o tome gde će se graditi koridor u prevodu koju zemlju je isplativo kupiti pa je posle prodati državi. I ništa posle ne bi. Poj’o vuk magarca. Državna činovnička uprava krhka i tanka u svojoj korumpiranosti (o kojoj tako često voli da priča priče iz NOB-a B. Tadić) puca po šavovima. Pa stoga svako kome je poznata statistika o količini putera po glavi državnog službenika, može s državom da vodi ovakve duhovite razgovore, kako to, po pisanju Blica, čini g. Čume. A vrh vlasti krije svoje prstiće i brani se iza leđa od nasrtaja pčela i trutova koje su na njima namirisale pekmez. Ljubiša Buha iz Blica je samo jedna u nizu, ili, kusur sličnih priča. Znači, današnji državni vrh je kontroverzniji čak i od kontroverznog ex šefa tzv. surčinskog klana, i moraće i nadalje da ćuti i moli boga da ih niko ne dira, a sve dok je tako, borba protiv korupcije i kriminala koju svako malo zaista najavljuje predsednik Tadić, završavaće se sporadičnim, mestimičnim i delimičnim hapšenjem predsednika opština, za koje se onda uglavnom piše da su žrtve političkog progona, jer nisu po volji moćnicima. I niko od građana više ne zna šta je tu istina. Jer je sve netransparentno, i sve je kontroverzno.

Kontroverznost je sistemska, kao i selektivnost primene zakona i oboje je zahvatilo društvo po vertikali i horizontali. Više se ničemu nije čuditi, osim kada ponekad iskrsnu pres-klipinzi posle petooktobarskih promena. Izgleda da isključivo Đinđićevoj vladi, u one tri godine, nije bilo dozvoljeno da kontroverznim biznismenima dozvole asfaltiranje puteva. Do danas niko da nam objasni zašto. I zato je, takođe, vrhuška na vlasti kontroverznija, ne samo od Čumeta, nego od ma kog kontroverznog biznismena. Od ma kog tajkuna. Zašto bi zbilja Mišković bio nemoralniji što je pokupovao pola Srbije, od korumpirane vlasti, koju usput i finansira. Poziciju i opoziciju. Miškovića ne biraju građani. Razvoj demokratije nije njegov problem. Problem je u gmazovima kojima su državne funkcije jedino zanimanje, koji su se dočepali fotelja i ne ispuštaju ih, a svako malo nas zamajavaju pričama o dobrim i lošim tajkunima. Gde su loši isključivo oni koji im ne daju lovu.

Neraščišćavanje pitanja: Šta si radio u ratu, tata, vodilo je direktno u zatvoreno, nedemokratsko i koruptivno društvo, u kojem predsednica UNS danas ne zna, bukvalno, kao da je devedesetih živela na Marsu, kako su izgledali mediji. Naravno ne samo srpski. Ali UNS je valjda još udruženje novinara Srbije, ili se varam? Pri tom, lično ne podržavam nijedan „lov na veštice“, fantazmagorična priča o izdavanju novinarskih „licenci“ mi je prilično strana, ali ubeđena sam da zakon važi za sve, a nijedno ime mi nije ni na „vrh jezika“ kada mislim na medijska nepočinstva 90-ih, jer to mora biti stvar tužilaštva, kao što je oduvek i morala biti. Sve što vodi minimumu upristojavanja ovog društva jeste dobro, pa ma kada da se dogodi. Ipak, vrhunac bezobrazluka u nedeljnom „Utisku“ bio je trenutak kada je Ljiljana Smajlović ovu akciju tužilaštva uporedila sa nikad realizovanim idejama da se utvrdi koliko je atmosfera medijskog linča Zorana Đinđića uticala na tragičan ishod. I mada je jasno da je takva atmosfera postojala i da je bila milion puta gora od današnjeg Kurira, koji bi izgledao kao dno dna, samo da dno nismo upoznali tada – ideja o progonu novinara i žute štampe odbačena je u startu, jer je Srbija tada još uvek imala đinđićevsku otvorenost, demokratičnost Živkovićeve vlade, možda čak jednu naivnu, pionirsku idealizaciju tekovina 5. oktobra. Pozicionirana, sada na čelu UNSA, Ljilja Smajlović 2009. ne zna šta se dešavalo devedesetih, niti šta se dešavalo od 2000. do 2003, ali smatra da joj je sve to oprošteno samo ako se danas najžešće prva oglasi protiv Kurira nazivajući ga mafijaško-tajkunskim glasilom, dočim je slična štampa 2000-2003. bila valjda bilten moralnih imperativa?!!“ Ima li tu ikakve logike? Nema. A tona hipokrizije?“

Posle ocena Lj. Smajlović izlišno je da uopšte dodam koliko žalim što se u ovoj medijskoj džungli na udaru našlo dete. Ovog puta tinejdžer Olje Bećković. Nedavno, petogodišnjak Čede Jovanovića, uskoro, verujem, odojče neke javne ličnosti.

Kome više nije jasno zašto nam se sve to dešava, neće mu nikada ni biti jasno.