Toma i „kinezi“

„Hoćemo promene, hoćemo izbore“ viče ovaj veseli agitpropovac raspisivanja novih vanrednih parlamentarnih izbora. Tik do njega mladić prodaje dokolenice, sokne, gaće, ženske bluze na „v“ izraz i preklop i viče: „Navali narode, čarape, gaće, neoženjen, navali narode ovamo!“ Mladi Kinez gura kolica prepuna različite robe, smešak mu od uva do uva, vrti glavom… Ne znam da li razume šta ko govori, ali posmatra srpski film sa simpatijama, nevericom i čuđenjem. „Nema ovo nigde“, kaže jedna penzionerka tek preživela izlazak iz autobusa, prolazeći pored opisanog prizora. „Šta misliš na šta misli bakica“, pita me prijateljica sa kojom posmatram ceo prizor. Kažem da misli verovatno na sve skupa, da nije politički opredeljena, a da je ceo prizor kao scena iz filma „Tri palme za tri bitange i ribicu“. „Zbog naslova?“ Ne samo zbog naslova. Zbog mirisa opšteg raspada svega što funkcionisanje jedne države održava (država-održava = da li ste nekad pomislili da takav sled istih slova od kojih su sastavljene ove dve reči nije nikako slučajan? Kada se ne o-država država o-dumire), i zbog opšteg veselja u to ime. Usput, da ko ne pomisli pogrešno, „kinezi“ iz gornje krilatice nisu narod, već metafora SNS aktiviste kojom označava „žute“ tačnije „ds-ovce“.

Poslednja velika glupost koju sam čula, a nije iz „Tri palme za dve bitange…“ (opisane s početka teksta), i dolazi nam od vlasti, jeste par stavki iz predloga zakona o parlamentu. Zbilja, ako nešto mora da se uredi to je između ostalog parlament. Vrhunac je ono da će se ispred parlamenta postrojavati garda na početku i kraju dva redovna zasedanja, uz intoniranje himne. To je tako tipično i ilustrativno za neracionalno i iracionalno ponašanje vlasti. Od toga da su prvo potpuno devastirali to najviše zakonodavno telo dopuštajući da se od skupštine napravi cirkus, otvorena ludara, tržnica na kojoj se trgovalo svime – od nesretnih poslanika, do beneficija alavih nesretnih poslanika o budžetu skupštine – sada, vlast ide tipično u drugu krajnost, opet paradno, kicoški, rasipnički, bekrijski, benasto, uvlačeći u ovu priču ni manje ni više nego Gardu (!!!). A znate, kada od još nerehabilitovanog i u sećanju građanja svežeg cirkusa sa klovnovima, akrobatama za govorničkim trapezom, uvedete gardu, to je kao da uvodite livrejisane trumbetase, i time nikako ne podižete ugled takvom parlamentu, već, što je gore, urušavate ugled svečane garde i od krasno uniformisanih momaka, koji su u čitavoj boljoj istoriji srpskoj i jugoslovenskoj bili dika i ponos, pravite tužne paradigme jednog sistema koji ne zna šta radi. Ne znam čija je to „genijalna“ zamisao o gardi, ali turbo novokomponovana je i kičerasta, baš kao da je smišljena u nedeljnom popodnevu kod Lee Kiš, između dva zalogaja, tri kreštanja, i zapevanja uvek istih gostiju. Ako ministar odbrane nema ništa s tom idejom, onda valjda ima nešto s gradom, i ima obavezu da gardu do daljeg sačuva, ne bi li bar jedan segment vojske ostao netaknut bedom opšteg propadanja i beščašća. O čemu je reč?

Parlament nije ekspres lonac, niti je ugled parlamenta „magi“ supica, koja se kuva pet minuta. Ugled parlamenta mora da se gradi ponovo iz temelja, da se jasno ukine dosadašnji način delovanja i ponašanja unutar ove kuće, da se poslanicima objasni njihova uloga i odgovornost prema građanima, da u toj kući prestane stanje neprestanog piknik-raspoloženja, po skupštinskim restoranima pa laganica sa čačkalicom među zubima natrag do sale, gde čeka nova zabava. Kad sve to prestane, kad parlament postane ono što treba da bude, lako ćemo sa obeležjima i znamenjima ispred parlamenta. Ne može se doneti dekret „e od danas je kod nas demokratija, a parlament ugledna institucija“. To se svedoči ili ne svedoči radom unutar institucije. U tom smislu, poluopoziciona stranka LDP bila je precizna opisavši ovaj predlog zakona kao „teatralan“.

No, moram primetiti da tzv. opozicija osim ove primedbe LDP takođe ništa pametno nije imala da kaže o predlogu ovog važnog zakona. Toma, kome se smeši titula kralja demagogije, kao nekad Vuku titula kralja trgova, zapitao se u svom prepoznatljivom stilu a propos stavke o zaklinjanju poslanika: „Pred kime da se zaklinju – narod se nikome ne zaklinje“. Činjenica da se u Srbiji danas zaista ne zna kome se ko zaklinje (btw. Kome se zaklinju ministri, kome vojnici kada počinju da služe vojni rok, kome sudije? Ozbiljno pitam, volela bih da Toma Nikolić razmisli o tome i kaže šta misli o istom), ne umanjuje demagoški kapacitet ove, još jedne, istorijske rečenice, bivšeg, sadašnjeg i budućeg poslanika i visokog funkcionera, možda budućeg predsednika Srbije (?) Tome Nikolića. O, kaštela, o vremena!