Da, da. Ako se sećate, objavila sam ovde pre dve nedelje tekst „Ko se boji Vučka još„, sa nekim zapažanjima za buduća vremena, šta bi se moglo desiti ako sva vlast dođe Vučiću u ruke, a ovaj se otrgne samokontroli, jer tvrdi da ga niko drugi ne kontroliše.
A sad, da li se on u dosadašnjoj istoriji (SRS, pa do 2011.) samokontrolisao nepriznavanjem zločina u Srebrenici, organizovanjem demonstracija protiv hapšenja Karadžića, traženjem sigurne kuće za Ratka Mladića, ili je tada bila reč o kontrolisanom radu, vreme i novi obrti će pokazati.
Zasad, Vučić se bori protiv korupcije. Zasad, ide mu. Kažu da je selektivan. Ali, odgovara da je to tek početak. Postavlja se pitanje da li mi kao društvo (Evropa može, očito) no, da li mi, da li region, jednog političara od karijere treba da posmatramo kao novorođenče i usredsredimo se samo na sadašnje delovanje, ili je kultura sećanja na Vučića, ali i sve ostalo, nešto što nam je neophodno ako hoćemo da ostanemo normalni.
Vučić je ovih dana rekao da je pravda selektivna, da presudama Gotovini i Haradinaju Hag dokazuje da pravda nije zadovoljena. I ovaj današnji Vučić nije otišao dalje od tih civilizovanih, čak odviše umivenih izjava, koje dolikuju Nati Kandić, ali kod Vučića čovek se zamisli. Pogotovo čovek birač SRS-a, koji se kleo u Vučića, zbog njega prešao u SNS, a sad kad vidi šta je po sredi, razmišlja (bez posla, sin mu poginuo na ratištu, živeo od vere u Kosovo i Acu) da li da se samoubije ili učlani u pokrete „Naši“, „1389“, „Obraz“, ili ako ima nešto ekstremnije. Sve su to, ipak, salonske, službine organizacije. I vole, brate, Acu kakvo god ruho da navuče. A birač naš, eks-radikal, više ne voli nikog. Da zna za Brehta, opijao bi se uz Majku Hrabrost. Ovako, sam prikuplja sekundarne sirovine, kopa po kontejnerima, oko 16 časova već je mrtav pijan, zna da su mu deca gladna, da je Kosovo otišlo, da će i žena , koju pretuče, s vremena na vreme, otići, i duša njegova plače. I nema volje i nema snage ni da se sveti. Ali, kad je trezan još bi povremeno da urla, i traži krivce u Danasu, B92, ovome ili onome, i mada i ne gleda i ne čita. Samo plače, pije i gladan je.
Ako se Vučić najhitnije ne obrati takvoj većini građana – jer većina je takva i ne kaže nešto razumno, osim što priređuje dramske recitale kad god treba da najavi kakvo hapšenje, kao da mu to nije posao, već sveta misija u koju ga šalje viša sila, a ne narod koji ga je izabrao – desiće se zlo po Srbiju.
To zlo, verujte, neće imati veze čak ni sa premijerom Dačićem, koji je ovde samo mala maca u prašumi, ko onomad Mićun kad se sukobio sa Đinđićem. Vučić političkim delovanjem, a ne eliotnesovskom retorikom mora da pokuša da uvede red. Jer, lako je suočiti se sa onima koji imaju putera na glavi. Suočiti se sa gladnim, prevarenim, poniženim, bolesnim narodom – e to je drugo. Za to treba imati herca. Za sve bivše: ratnike, demobilisane, udovice, roditelje poginulih za Srbiju, roditelje preminulih od sirotinje, nemanja lekova, nemara lekara….
Proleterijat koji nije osvešćen čak ni kao proleterijat predstavlja tempiranu bombu. Demagogijom je demontirati znači eksploziju u kojoj strada država. Istinom je demontirati znači eksploziju u kojoj strada vlast. Ipak, istina je vredna u početku procesa oporavka. Ko pokuša imaće podršku čestitih ljudi. Ma kako da se zove taj političar: Vučić, ili ko drugi, novi, nepoznati.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
