Trgovci u hramovima

Javnosti osim šture informacije o samom datumu hapšenja, generalijama iz lične dokumentacije koju je uhapšenik posedovao i kratkoformatne fotografije, ništa činjenično nije dato. Umesto činjenica, mediji su u julu kad mu vreme nije dobili toliko SF začina za sklapanje najneverovatnijih priča i sada svako kuva od toga juhicu kakvu ume. Neki juhicu dosoljavaju, neki zapapre, neki je učine skoro pa nejestivo bljutavom. U kulinarskim veštinama domaći i strani tisak idu donekle rame uz rame. S tim što domaći novinarski eksperti ovoga puta jesu, za sada bar, vidno uzdržaniji u spekulisanju od stranih, koji su baš ono, „videli NLO“, i sad, raspali po mašti! Naši više posmatraju. Pusti ti to, u državi u kojoj se oni što hapse najtraženijeg haškog begunca zovu „akcione snage“, što bi novinari, pa makar bili i eksperti formata jednog Miše Vasića, bili išta upućeniji od ostalih u to ko ga, kad i zašto „diglo“!?

Šalu na stranu, ali zbilja, šta su „akcione snage“? Ako bi neko bio rad da nam održi kratak kurs, pa i da platimo šta košta. Jer, ako MUP, po rečima ministra Djeco Ivica Se Zovem Dačića nema s tim ‘apšenjem ništa, a operativom BIA nije, ubeđuju nas najupućeniji, mogao komandovati tek postavljeni, ni-fioku-još-neotvorivoliki, miloliki i pacifistoliki Saša-Sale Vukadinović, ko je, zaboga, uhapsio Radovana-Rašu Karadžića? Ako se ta informacija skriva kao državna tajna, tu prestaje svako moje interesovanje. Doviđenja i izvinite na smetnji. Ali, ako se radi o tome da oni koji su ga uhapsili skupa s političkim državnim vrhom „nisu baš ponosni“ na taj čin, kako je u programu RTS rekla urednica Politike Ljilja Smajlović, onda dajte da vidimo zašto nisu ponosni. Ako to odmah ne razjasnimo, ama ništa nismo uradili. Ljilja Smajlović je u toj emisiji, sedeći u društvu Gorana Svilanovića, izjavila kako nema nekog trijumfalizma kod državnog vrha i kako niko tu ne izgleda kao da se ponosi tim hapšenjem, jer je, eto, ono iznuđen potez na putu Srbije u EU. Ta teza o izostanku trijumfalizma kod domaćih političara nije izum Ljilje Smajlović, već je izrečena i napisana u mnoštvu komentara i na koncu, nije ni netačna. Samo što je pitanje da li se ona iznosi u tonu, maniru i sa ciljem da pacifikuje javnost, da „spere krivicu“ sa onih koji su Karadžića uhapsili, ili je prosto deskripcija činjeničnog stanja. Još je važnije od tog pitanja, pitanje šta stvarno politička vrhuška u svojoj autorefleksiji misli o vlastitom činu. I to poslednje jeste ključno pitanje za budućnost Srbije. Postoje li ovde političke snage koje smatraju da uprkos svemu jeste naša moralna obaveza da se utvrdi ko je onolike godine držao Sarajevo pod opsadom, ako ništa drugo. Ko je granatirao taj nesrećni grad toliko godina sa okolnih brda? Ko je kriv za sudbinu devojčice o kojoj sam po povratku iz Sarajeva 1997. donela reportažu objavljenu u Danasu, kojoj je majka Bošnjakinja a otac Srbin, koji je otišao na Pale kada je rat počeo. Vidite, ta devojčica, pošto joj je majka nepokretna, jedne zime dok je opsada trajala, krenula je sa plastičnim balonom ili kofom nekud gde su drugi ljudi nabavljali vodu kada je iznenada krenulo granatiranje Sarajeva, geler je pogodio u nogu i ona je upala u rupu napravljenu na drvenom mostiću gde joj se i šiljato parče drveta zarilo duž butine. Rekla nam je da je mislila da je to kraj, jer je zima bila strašna, rana je užasno bolela, bila je zaglavljena a gotovo bez nade da će je tu u toj rupi neko u opštoj pometnji naći. Znate, teško je izbrisati ikada iz sećanja njene reči: „Moje poslednje misli pre no što sam izgubila svest bile su, Bože, samo da tata sad nije pucao sa Pala, Bože, samo da me tatina granata nije ubila.“

Ljudi, možda za sve gore navedeno uopšte nije kriv Radovan Karadžić, ali dajte da mi po medijima ne prosuđujemo o tome. Ali ako zbog osećaja pristojnosti i solidarnosti za tu devojčicu mi ne smatramo da sudskim procesom mora da se utvrdi odgovornost i Radovana Karadžića, već ga isporučujemo zarad beneficija, srebrnjaka, Amerike, onda činimo dvostruki greh. I prema žrtvama i prema Karadžiću i njegovoj porodici. Svaki čovek, pa i osumnjičen za ratne zločine, jeste pre svega čovek, a ne roba. Zato fariseje i trgovce srpske i danas treba isterati iz hramova.