Trula daska i zveckanje

Onda se dogodio Beko. Zastrašujući „rajhstajling“ priredbe u Areni bio je oličen ne toliko u delimično uračunljivom Vučiću, koliko u samoj manijakalnoj izvedbi, u osvetničkom ospoljenju zamisli nepoznatog reditelja (demijurga?) kako treba da izgleda proslava stranke (ne Države, pazite, samo jedne obične partije, nastale bez izbora, u parlamentu, na vrlo problematičan način, a uz dopuštenje i podršku tada vladajuće koalicije, DS, i tadašnjeg predsednika Tadića). Ko zahvati kroz istoriju, lako će dokonati kakve partije, kakvi lideri, kakve ideje se vezuje za ovakve anahrone 2013. godine proslave malih jubileja malih lidera sa ogromnim ambicijama. No, s obzirom na globalna dešavanja i dalju podršku Evrope garantu mira u regionu, Vučiću i ekipi, pitanje je i da li je reč o anahronizmu, ili rimejku u kome ćemo ostati narednih 20 godina.

Vratimo se, međutim, najzanimljivijoj epizodi političkog serijala u poslednjih deset godina. Beko u godini Vučićevog „Baraćizma“.

Elem, Milan Beko pojavi se, iznenada na TV Pink, u emisiji „Teška reč“ urednika i voditelja te emisije i urednika lista „Informer“, i iskaže veliki broj značajnih uvida u politički rad državnog vrha Srbije. Reagujući na ovo gostovanje, na sajtu SPS, pojavi se pronicljiv tekst neimenovanog autora (blogera?), koji je izazvao teško negodovanje portparola i podpredsednika SNS Stefanovića, koji u slobodno vreme obavlja i funkciju predsednika Narodne skupštine.

Da stvar koju je Beko zakuvao nije delo slikara naivca, već akademskog intriganta, govore naslovi svih beogradskih medija uključujući i Ljiljinu Politiku (a Ljilja Smajlović se bar razume u tajkune): Beko posvađao SNS i SPS.

Šta se između ostalog našlo u tekstu SPS blogera, citiraću: „Poznatom tajkunu koji „ne staje na trule daske“ postavljeno je pitanje da nije on slučajno od onih koji su gradili, da bi ih imali, svoje policajce, tužioce, sudije, ministre i novinare. „Ne, naravno, to vreme je prošlo. Danas se veruje u institucije. I zato će Milan Beko svoju odbranu da vodi isključivo kroz institucije. U njih, hvala Bogu, veruje. Ali ne baš odmah, jer je pre toga poverenje u jakog lidera“ (…) Beko upada sasvim sam u problem, a onda se vadi preko nekog ko nikakve veze sa njim nema, i to tako što će objasniti nekome da ne treba da bude premijer, nego da to treba da bude onaj kod kojeg se nalaze njegovi slučajevi.

Slučaj „Beko voli Vučića“, (rekao kod novinara Vučićevića, koji je samo dan ranije, u popularnoj emisiji magazinskog tipa na TV Pink priznao da je dobar prijatelj Vučiću, pa se pretpostavlja da Vučko, bar, Beka ne bi zvao zato da naudi Vučiću), je zbog svih pratećih okolnosti dramaturški izuzetno zanimljiv, utoliko što je ovog puta zaplet rađen ozbiljnije, a ne površno kao većina providnih političkih „slučajeva“.

Beko smatra da SPS-bloger zvecka lisicama koje drži Dačić, ministar policije. A kako se policija u Srbiji ne pita o „lisicama“, to se ovo izvan SNS-medijsko zveckanje ima smatrati skandaloznim, dok se drugačije ne naredi. Težak komad, za sledeće Sterijno pozorje. Predstava će se zvati „Trula daska je ok“.

Otkud tu LDP? Tokom predizborne kampanje, omiljena Vučićeva sentenca, zbog koje je neprestano zahvaljivao Vesni Pešić, bila je njena opaska o DS i LDP i ostalima, kao o privatnim preduzećima. Danas, Pešićeva komentariše moguću vezu LDP i SNS rečima (prepričano): „Stranke su postale privatna preduzeća, interesne grupe s ciljem sticanja novca, stoga verujem da SNS i LDP mogu zajedno, naročito od kada je Čedomir Jovanović priznao da mu je biznis na prvom mestu“.

I tako će srećni vladati zauvek. Što je ok.