„Naše mladenačke ideje o angažiranom umjetniku su definitivno mrtve. Nema više alternative, nema bunta, rock’n’roll je davno umro. Sve je kooptirano od onoga što smo u mladosti zvali establishment. Danas se traže poslušni robovi, a ne ljudi koji misle. Ti su opasni i nepotrebni. Oni su tretirani kao luđaci, neprilagođeni, teški, „negativni“, oni zaustavljaju „napredak“. Ne bih voljela danas počinjati.“ (Mira Furlan, 2012)
Kako život čudno udesi pa Mira Furlan stigne u Srbiju, baš kada Srbija postaje mesto po meri citata dveju američkih spisateljica koje Mira voli da pominje, nakon čega nema dalje. Dakle, šta staje u Srbiji danas u prvi citat: „Sve se drugačije ‘čita’ otkad je tuga postala nepatriotska?“ Šta staje u citat: „Kako je teror ‘misli pozitivno!’ o političkim dešavanjima, tj. kako je ‘pozitivno mišljenje potkopalo sistem i velikih imperija’, a gde ne bi male Srbije?“
Tuga je u Srbiji postala nepatriotska. Mi koji smo tugovali 90. zato što nam se raspala zemlja, zato što su nam ginuli prijatelji i rođaci, zato što smo voleli gradove i verovali da Sarajevo, Mostar, Vukovar … neće biti lepši kad budu mlađi, imamo dva izbora. Da budemo pragmatični, što je u redu, i kažemo dosta tuge, idemo dalje podržavajući ove koji su nas tada i činili tužnim jer su oni sada faktor stabilnosti na Balkanu. Takvo mišljenje ima čitav niz ljudi koje poznajem dugo, i koji su OK, i ja im ne zameram, ako imaju stomak za to. Drugi izbor je da budemo tužni danas kada je tuga nepatriotska.
Lično se ne ponosim fragilnošću ni tugom, ali držim da je takođe stvar dobrog odgoja i političke slobode da mi se dopusti da budem tužna kada Srbiju 2012. uređuju Neroni iz 1990-ih. U protivnom, kada bih uzela u ozbiljno razmatranje Vučićeve mene o Mladiću, te ispijanje čarobnog napitka nakon kojeg se pretvorio u Đinđića, ili kada bih trošila dragoceni život na Tomino najnovije srebreničko hristoljubivo pokajanje 2012, smatrala bih se ortodoksnim idiotom. A dopustićete, u zemlji gde je nezadovoljstvo i tuga postalo nepatriotsko i gde je jedina dizajnirana kvaziopozicija mimikričarima koji plaču što su „zapalili Rim“, nešto što se zove godinama ili „antihaško bratstvo“ ili skupina opskurnih patriota okupljena oko Voje Koštunice i bliskih mu piromana – tuga je jedino normalno pribežište.
Politički i globalno politički gledano, OK, pozdravimo šampione koji su okončali otužnu sagu oko Kosova. (Ako su je okončali). Da je ma ko bio na vlasti, ne bi učinio ništa pametnije, jer su sve šanse za „pametnim“ postupcima davno proćerdane. Ali, imbecilno je diviti se i osvrtati za svakim novim leptirićem koji gusenice iz devedesetih iznedruju, sve luđe i neočekivanije, sve više i više, rojevi besmislenih leptirića, lišenih smisla, jer zločini su se dogodili, hiljade porodica unesrećeno, ratovi vođeni, do uništenja. Tada si morao biti za ili protiv. Tada je bilo važno. Sada možeš biti šta hoćeš. Kao građanin, prihvatiću te, jer si dobio glasove naroda. Kao čovek biću nepatriotski tužna, jer mi zemlju vode ljudi bez svojstava. Danas su jedno, sutra drugo, a prekosutra? Brrrrr!
Hipnoza sa medija nas parališe, ali ne menja, kako to ne razumete: To vaše, dragi naši vlastodršci: svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo, evo već i klečimo na mezarje („njihovo“) koje su Bulatovićke, uzdanice vaše, koliko juče htele da i z m e š t a j u iz Srebrenice, a vi seirili, možda ima podršku sveta kome je pun kofer Balkana, ali, tugu koja je nepatriotska ne umanjuje. Naprotiv, raspiruje je.
Angažovana tuga? Hmm. Svaka alternativa je vredna promišljanja.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
