U čučavcu

Javlja mi se još od prošlog petka, kako je po povratku u Moskvu, predsednik Medvedev ćaskajući sa Putinom o utiscima iz Srbije, a džentlmenski odlučivši da bude učtiv i empatičan prema onome što je video u Beogradu, ceo utisak sažeo citirajući Tolstoja: „All happy families resemble one another, every unhappy family is unhappy after it’s owen fashion.“ Ili tako nekako.

Srbija nema problematičan narod. Elita je ta koja se u „određenim historijskim uslovima i novom svetskom poretku“ nije snašla. Za to bi se moglo naći i opravdanja i razumevanja, međutim, ostaje na snazi pitanje: Ako je elita odgovorna, zašto živi sve bolje, a narod sve gore? Na to pitanje odgovor bi valjalo potražiti, ako dosad to niste činili, u „Životinjskoj farmi“ TV Pink. Tamo je (na farmi) nekih petnaestak ličnosti iz javnog života i oni se bore za pozamašnu novčanu nagradu živeći i snalazeći se na farmi. Ispostavilo se ubrzo da se snalaženje svelo na međusobne odnose dva odmah uspostavljena i suprotstavljena klana (kuhinjski i stajski), a da enormna gledanost ovog programa i „glasanje“ za svog favorita na broj 000…., zavisi od količine, prostaštva i surovosti u njihovim obračunima i svađama koje su više puta bile na ivici fizičkog obračuna. Ne zvuči dopadljivo, ali je bez sumnje apsolutno „rijaliti“ Srbija provučena ispod elitine pegle. U poslednjem nastavku koji sam gledala kamera je u krupnom planu zumirala govna, nekih, televizijski preskupih nekoliko minuta. U više navrata zumiran je fekalni uradak dijarejične forme i sadržine rasut po dasci čučavca namenjenog velikoj i maloj nuždi. Intelektualna i ljudska drama među takmičarima nastala je utvrđivanjem identiteta počinitelja tog čučavac performansa.

Predsednik Tadić posetio je nedavno ekipu serije „Selo gori, a baba se češlja“. Ova poseta izazvala je salvu podsmeha na račun predsednika i „poruke“ koju je time poslao građanima. Pomenuta serija je u jednoj od prvih epizoda imala scenu izgradnje modernog klozeta na selu. Glavni junak, seljak Radašin, izgradio je WC svojih snova, a komičan efekat izazvao je nesklad između enterijera i eksterijera pomenutog objekta. Naizgled seoski čučavac, smešten u bujnoj vegetaciji sela „Petlovac“, opremljen je kao komandna soba čuvenog svemirskog broda iz „Zvezdanih staza“. Scenarista, Radoš Bajić, očito je umeo da poveže, ali i razveže selo i kič. Kič koji nije malignog porekla, jeste deo srpskog sela, danas. Na „Farmi“, međutim, pornoizirani ljudski odnosi, zastrašujuća glupost, ispraznost, i iznenađujuća sličnost svih aktera, bez obzira na milje iz kojeg potiču, u privikavanju na borbu za opstanak koja ne preza ni od čega (mnogi od ovih likova mogli bi se naći u parlamentu ili na predizbornoj tribini političkih stranaka), završavaju u kadru autentične ogoljene fekalije kao idealnog objekta oko kojeg se okupljaju sa svojim animozitetima. Srpsko društvo danas jeste oličenje ovog kadra iz „Farme“ i jeste oličenje „Istine“ koju nam je ponudila Vojtehovska, PR TV Pinka, koja je tek nakon „pitanja za milion dolara“ upućenog žrtvi incesta postala prava heroina svih emisija ove TV kuće i njenih štampanih ispostava. Čemu je poslužilo upozorenje RRA? Baš ničemu. Zašto vladika Porfirije od svih članova RRA dobi tu nezahvalnu dužnost da rešava „Trenutak istine“. Šta je sad sa novim članovima RRA, ko ih predlaže, ko odlaže? Ništa od toga javnost ne zna. To spada pod scenario „Farme“. Kao i sva neupućenost šire javnosti u slučaju redova Raje Rodića.

Došla i Biljana Plavšić, iz Haga, pravo u „Farmu“. Ne Pinkovu. Ovu globalniju, našu, društvenu. Čitate novine? Šta ste razumeli? Ja, iskreno, ništa. Jedni pišu „vratio se ženski Mengele“. Drugi je žale. Treći vele „vratila se izdajnica srpskog naroda“. Dodik, koji je nekad nije mirisao, bar koliko ni ona njega, sada je drži za ruku. Dobro, vremena se menjaju. Svako objašnjenje je dobrodošlo i moglo bi se uzeti u razmatranje. Ali, niko ništa ne objašnjava. Samo preterivanja, višak reči, epiteta, označitelja, pljuvačina, ili nepotrebnih hvala. Bez oglašavanja elite. Bez države, a s državom odozgo. Ili odozdo. Da li je moguće da nam ni životna priča, koja nije crno-bela, kao i „slučaj“ Biljane Plavšić nisu povod za ozbiljnu javnu raspravu o tome, šta nam se sve dogodilo, od devedesetih bar, do danas? (Usput, videla sam nekoliko pokušaja normalnih analiza slučaja Plavšić, koji ne arbitriraju, nego ukazuju na neverovatno zamršenu složenost te priče.)

Ili ćemo najhitnije otvoriti neka pitanja oko kakvog takvog stola, ili ćemo se kao društvo zaista svi naći okupljeni oko uratka neimenovanog autora u „Farminom“ čučavcu.

Zato je magarac sa „Farme“ moj apsolutni favorit. Ako pobedi on, odlukom javnosti, roditelja, dece, muzičara, umetnika, seljaka – ima nade. Ako ne pobedi, u čučavcu smo do balčaka.