U osinjem gnezdu

Takav je slučaj sa mnogima koji bi, pošto je Tadić u Subotici dotakao osinje gnezdo, želeli da se otvaranjem priče o kršenju Ustava (do kojeg inače drže koliko do lanjskog snega) cela stvar na tome i završi.

U ovom času ključno pitanje glasi: ima li Tadić mehanizme za realizaciju, spremnost sudske, zakonodavne i izvršne vlasti, te hoće li imati podršku „ozbiljnih“ medija u tome. Podršku građana bez sumnje ima.

Nakon što se posle „slučaja Krišto“ pojavilo na desetine sličnih – s tim što su ih, kao i mladog aerodromskog menadžera iščeprkali novinari, a ne za takve poslove zadužena, zakonom obavezana i za to plaćena lica – u Srbiji se malo toga raspliće, a dosta zamagljuje. Deo establišmenta čini sve da se priča o korupciji i pljačkanju državne imovine zatrpa. Skor cifara koje se u javnosti pojavljuju o krađama, proneverama, astronomskim platama, bonusima, profitima, ekstraprofitima, takav je da alarmira da se Srbija nalazi pod okupacijom domaćih nedodirljivih razbojnika u svilenim rukavicama. Odgovor na njihovo pustošenje u normalnim zemljama graničio bi se sa uvođenjem vanrednog stanja. Ovde im se služe kafa i ratluk da se, siroti, ne uvrede. Pa ako je predsednik Srbije upravo na sve to morao da upozori nadležne sa stranačkog skupa, onda je jasno zašto ovog puta to mora biti i poželjno i podržano. Neko je morao, zar ne?

Inicijativa predsednika Srbije da se svaka tri meseca preispituje rad ministara na osnovu tri kriterijuma većje u nekim krugovima označena ili kao marketinški trik, ili kod za demokratiju najdušebrižnijih, kao Tadićevo imitiranje Putinovog modela vlasti, što je opet, vele, mešanje u funkcionisanje izvršne vlasti. Mogli su mu jednako tako zameriti da zbog iste stvari podseća na Obamin entuzijastički pristup da jedan čovek i njegova administracija mogu da promene ustrojstvo države kojom predsedava, zar ne? Ali, oba poređenja su krajnje neumesna i služe da se ideja reforme društva ne bi jasno čula. Videli smo, međutim, da retki nezavisni stručnjaci smatraju da Tadićeva najava uz mnoge formalne manjkavosti suštinski u datim okolnostima ne može biti loša ukoliko zaista rezultira smenama problematičnih ministara. Sve ovo, hteli-ne hteli, asocira na period od 2002. do 2003. Tetošenje najgorih, najmoćnijih ministara s jedne, i podsmeh i izrugivanje svakog pokušaja predsednika da se tome stane ukraj, liči na „dežavi“. Onaj ko se bori protiv pošasti korupcije danas bi morao da ima jasnu i nedvosmislenu podršku ozbiljnih medija. Opasno je ako se zamene teze i lopovluk biva kastigovan samo po tabloidima, a Tadićismevan i dezavuisan po izvikanim „stubovima“ demokratije. Zato bi Tadić, kao predsednik Srbije, najhitnije morao da se obrati građanima, kaže šta ima da kaže i saopšti ko sada iz državnog aparata dalje po zakonu preuzima taj posao. Da li je MUP spreman i hrabar da hapsi još nekog osim Džajića, da li tužilaštvo hoće a ne može da radi svoj posao? Pa ako može neka radi, ako ne može neka kaže zašto ne može. Isto je sa sudijama i sa svim ostalim polugama vlasti.

Ono što zabrinjava, i otuda asocijacija na period kada je kriminal posedovao državu, jeste i to što čak i Tadićeva zapravo retorička benignost u odnosu na veličinu problema, nailazi na otpor. Cinični komentari pojedinih političara o Tadićevom predlogu deluju opasno. Kao da nije rečo državnim činovnicima, većlikovima koji su nervozni jer im neko ometa biznis. Takva je osiljena izjava jednog nadobudnog taze-funkcionera iz G17, prema kojoj čak i Dinkićeve izjave, ili bar Dinkićev trud da ih izrekne pristojno, zvuče kao dobroćudne. Dakle, da se 2008. ne bi pretvorila u 2002, 2003, umesto da se prebrojava koliko anđela staje na vrh igle – u prevodu, ima li Tadić pravo da priča na stranačkom skupu kao predsednik Srbije – mora se ono što je rekao sprovesti u delo. Cvetkovićkao premijer mora da preuzme odgovornost, da malko utvrdi šta mu radi MUP, kako je Dačić, je li kadar, treba li mu štogod, a onda da se u Vladi dogovore kako će dalje s kontrolom i patrolom ministarstava i dalje po vertikali i horizontali.

Nonsens je kada stranke daju izjave o tome da li su zadovoljne svojim ministrima. Ministri nisu odgovorni strankama, većparlamentu – građanima, vladi i svim ostalim instancama države.