U slavu Cvetajeve, za Pussy Riot

Ovo je tekst o ljudskim slobodama, i zameni teza, kada se u to pitanje svih pitanja umeša svetska politika, hladnoratovski odnosi i, naposletku, navijači (politički) iz malih banana republika, i demokratski nedefinisanog dela sveta.

Pored priče o teškim kaznama za devojke iz Pussy Riot u centru svetske medijske pažnje je i dalje komplikovanje sudbine osnivaču WikiLeaksa Džulijanu Asanžu (Julianu Assangeu). Pošto je bilo pretnji upadom u ambasadu Ekvadora, države koja je, iz nekih razloga, je li, dala azil novinaru čije izručenje traži Amerika. No, meni je tu zanimljivo da se u New York Timesu pojavio tekst dvojice kontroverznih (politički uticajnih) i svakako dvojice najznačajnijih američkih reditelja – Majkla Mura i Olivera Stouna (Michael Moore i Oli Stone), u kojem daju punu podršku Ekvadoru u odluci da sačuvaju Asanža. Mur i Stoun u dugom i zanimljivom tekstu kažu i ovo:

„Međutim, ako Asanž bude izručen Sjedinjenim Američkim Državama, posledice će se osećati godinama, širom sveta. Gospodin Asanž nije američki državljanin, niti se ijedna od njegovih akcija dogodila na američkom tlu. Dakle, ako SAD mogu u takvim okolnostima procesuirati novinara, po istoj logici mogu to raditi i Rusija i Kina. Moskva i Peking mogu zahtevati da im se izruči novinar s bilo koje strane sveta jer je prekršio neki od njihovih zakona, nezavisno od toga gde je tekst i za koga pisan. Uspostavljanjem takvog presedana moramo se pozabaviti svi, cenili mi Vikiliks ili ne.“ Zatim dvojica oskarovaca dodaju: „Pozivamo zato narod Britanije i Švedske da od svojih vlada zahtevaju odgovore na neka temeljna pitanja: Zašto naše vlade odbijaju da Asanža ispitaju u Londonu? Zašto se Asanžu ne može obećati da neće biti izručen SAD?“

Usmerićemo svu pažnju na tekst Mura i Stouna objavljenom u Njujork Tajmsu, a Asanža i Vikiliks ostaviti u drugom planu. Ostaje i samo se potvrđuje u sve komplikovanijem svetu u kome živimo, koliko su u odbrani pojedinačnih ljudskih prava, prava na život, na govor, na protest, bitni, onda kada se ta prava drastično i neometano ugrožavaju, glasovi pojedinaca koji imaju nekakav uticaj, autoritet, popularnost. Da li su ti glasovi usmereni protiv proizvodnje nuklearnog oružja, protiv ratova, protiv bombardovanja civila, upotrebe osiromašenog uranijuma, ili zabrane slobodnog ispoljavanja protesta protiv državne politike, pa čak i u za to nepredviđenoj instituciji – Crkvi – trebalo bi da je svejedno za čovečanstvo. Samo politikama i njihovim izvršiteljima, pomagačima, kreatorima raznih incidenata, tajnim službama, i beskrajnom broju malih ljudi koji se ostrašćeno uključuje u navijanje „pro“ at „contra“ važno je da li govorimo o Americi ili Rusiji, Kini ili Japanu, Britaniji ili Hrvatskoj ili Srbiji, BiH, etc., kada govorimo o kršenju ljudskih prava. Pa onda fanovi jednih bez razmišljanja i zadrške podrže sve što jedna ili druga ili treća zemlja počine kao delo kršenja osnovnih ljudskih prava, a osude sve one koji im se ne dopadaju. Opredeljuju se prema boji zastave, a ne prema sadržaju i genezi svakog slučaja ponaosob. I tako svet lahgano klizi u haos paušalnosti, u jednu preteći moćnu hordu osrednjosti i svakojake malograđanštine spremne da svako ljudsko pravo i svakog čoveka baci u blato, da bi moćnici i suvereni, očevi nacije i ratni lideri sveta ostali neuzdrmani na svojim tronovima.