Uteče Šormaz!

„Gledajte kako obesni radnici jedu janjetinu i baškare se, a ovamo glume sirotinju, more dobro je njima, neće s nama, dobrostojećima da štrajkuju!“, glasilo je zajedničko pinkosindikalno naravoučenije. Pa koliko medijske realnosti i nezlobivosti 1. takav bi i 9. maj. I što se onda čudimo i prenemažemo glede datuma?

Kakvo je vreme u Srbiji? Vreme smrti i konfuzije, koje je istovremeno isto što i vreme smeha i razonode. Istina je samo u oku posmatrača. U oku ex-proletera, sada beskućnika, sve je sivo. U oku bogatih i moćnih sve je ružičasti čipkin dim. Sindikalni lideri pokazuju toliko dodira sa stvarnošću da se očekuje kako će uskoro radnicama koje štrajkuju glađu deliti besplatne podvezice. Ostale zalihe u skupštinskim nusprostorijama, pa da se ne baci. U takvom raspolućenom vremenu, nade za uspostavljanje zdravog društva i srećnijih ljudi u Srbiji, skoro da i nema. Ne kažem da se naš ljupki predsednik ne trudi, da ga ponekad iskreno ne žacne u srcu kada se suoči sa velikim praznim pogledima najbrojnijeg a najbeznadežnijeg dela naroda čiji je lider. Pa ipak, ništa se ne preduzima protiv boljke širenja konfuzije koja se rasprostire posvuda kao otrovni bršljan. Sećate se onog otmenog orkestra, koji je pevao do poslednjeg časa na palubi broda Titanik dok je ovaj lagano tonuo u ledeni okean. Ne podseća li državni vrh Srbije, od Cvetkovića preko Dinkića do Tadića na taj orkestar. Ne podsećaju li još više srpski mediji na taj orkestar. Jedina razlika je u stilu. Onaj je bio komemorativan. A orkestar koji svira uz potonuće Srbije je veseo, kažu da se zove „Što volim što sam došooo“, a turisti iz celog sveta dolaze da vide to čudo. Gladnu zemlju koja po gučama i kojekude zlostavlja volove, ovnove, janjce pekući ih na vatri, zalivajući pivom (muškarci znaju zašto!), dok im bubne opne pucaju od truba i trubeta, a oni tako obogaljeni pocupkuju sve vičući: Ko ne voli Guču, ne voli Srbiju, što volim što sam odavdeeeee“.

Konfuzija je postala naša društvena erozija. Svi su ravnopravno zaduženi da joj doprinose. Pogledajte, recimo, datume istorijskih dešavanja, koji me se, osobno, ne tiču sami po sebi, već u kontekstu državne konfuzionističke filozofije. Deveti maj, recimo, i Srbija danas? Moskovska proslava sa zemljama antifašističkog bekgraunda. Srbija nije pozvana, predsednik Srbije jeste. Koga briga, što volim što sam došooooo, mogao je da viče po Cvetnom trgu Boris Tadić! Ali nije, bilo mu neprijatno pred hramom Vasilija Blaženog, jer je naš predsednik pristojan čovek. Ali, evo slučaja Pinkovog Dnevnika, 8. maja, uvod u priču o sutrašnjoj proslavi 9. maja. Uvodničar i gost u studiju je neki novi član SPO, koji se raspričao 20 minuta o ravnogorskom pikniku, ali i o zločinima partizana i JB Tita. Što taj tek voli što je došoo… Ne shvatite me krivo, to je njegovo demokratsko pravo. Je l’ Skupština izjednačila četnike i partizane? Jeste. Molim lepo. No, onda sledi kratka vest (cirka 15 sekundi!!!) šta je o 9. maju, na državnom zvaničnom nivou, rekao ministar vojni Šutanovac. I to, prepričava voditelj. Dobro, takva im uređivačka politika. Al’, sve to na ex-proleterskom julovskom Pinku! Pa hajde da se neko snađe u toj priči, ko tu koga zahebava.

O Tadiću, Jeremiću, Kosovu, svašta se priča, ali to više baš niko nije u stanju da razume. Kao što više niko ne razume zašto se o Tomi Nikoliću, naprednjacima i Kosovu baš ništa ne priča. Populizam buja poput korova. Populizam sada ne širi vođa populusa, populizam je postao ideologija državne intelektualne elite. Narodu otvorite vrata pozorišta, neka narod pita, kliču ljudi od teatra, samo ako državnom vrhu i njihovim štićenicima otvorite vrata državnih trezora, a da ih se ništa ne pita. To se zove socijalni program. Mediji, kao svaki suakter su autocenzorski – ćute. I tako. Farma je tema svih TV emisija. Sve TV emisije su Farma. I najzad, taman kada sam podležući medijskoj histeriji i sama poverovala to da je naciju strefila neviđena tragedija od koje nema veće, a tiče se transfera poznatog voditeljskog radijskog para sa B92, koji je prešao na Radio Beograd, desi još veće zlo: Uteče Šormaz! E, to me dotuklo. E, što me to pogodilo, nemate pojma. Što ti je čovek! Taj poslanik DSS, taj gorostas, to čedo i sin prvijenac Koštuničine stranke, ode kao da ga nikad nije bilo. Pa kud uteče? Valjda kod Tome, gde bi. Vrag si ga neka, ako iko više razume zašto svi beže u SNS? Po Srbiji već šapuću: Možda Šešelj razjasni sve, kad se vrati. Ma, možda, ali, šta ako dotad sve stranke, skupa sa predsednicima uteknu u SNS? Ne znam, doduše, zašto bi to učinile, od čega beže, ali, nikad se ne zna.

A Beogradom kruži vic, tipično kursadžijski: U čemu je razlika između Tomice i Tome? Tomici u inostranstvu operisali jedan pršljen, a Tomi celu kičmu. Što volim što sam došooo!

Oprosti, Srbijo.