Užas je naša furka

A ako takvo pitanje postavite incestuozno – zlostavljanoj osobi, koju ste doveli pred milionski auditorijum, obećavši joj nadnicu za stid zvanu „novčana premija“, vi garant radite na nekoj od prestižnih beogradskih televizija. Verujte da se sasvim slučajno zovete Tanja i radite na TV Pink. Mogli biste se zvati ma kako i raditi na ma kojoj ovdašnjoj televiziji. Sve je dopušteno. Užas je naša furka.

RRA sad, kažu neki, istražuje ovaj slučaj, a čitam po štampi kako navodno „Pinku preti gašenje zbog trenutka istine“. Naravno, ne bojim se ni za Pink, ni za vlasnika, ni za emisiju o kojoj je reč – apsolutno ništa im se neće dogoditi. Ali voditeljka ove, i inače morbidne emisije, učinila bi mnogo za problem zlostavljane dece kada se ovim povodom više ne bi oglašavala u javnosti. Njene dosadašnje reakcije od one o tome kako je „Julka (tako se zove žena koja se ispovedala velečasnoj Tatjani) posle emitovanja emisije nekoliko puta zvala i bila veoma potresena zbog napada na mene i emisiju, kao i zbog netačnih napisa u štampi“, pa do izjave: „Rekla mi je da je srećna što je najzad dobila priliku da negde ispriča sve grozote iz svog života kako bi upozorila mnoge druge devojke sa istim problemom da više ne budu u nekoj vrsti ‘zavere ćutanja i stida’“ – predstavljaju daleko kompleksniju vrstu skandala od samog pitanja koje je postavila. Ova objašnjnja, osim što su nečasno izvlačenje iz neugodne situacije preko daljeg uplitanja „žrtve“, sada u spor koji TV kuća ima (možda) sa RRA i delom javnosti, usput devalviraju sav trud i napor stvarnih pokušaja ljudi koji se stručno osposobljeni, ozbiljno i predano bave problemima trauma izazvanih incestom i drugim vidovima zlostavljanja dece, i posledicama u njihovim kasnijim godinama. Jer stavljati ovo pitanje s vrha teksta i celu emisiju u kontekst „humanih“ namera da se otvore „tabu teme“ i o ovome tresne istina u oči, bla, bla, zaista je dijabolično. Šou u kojem traumatične ispovesti služe zabavi miliona, i za koje ispitanici dobijaju novac ne može imati nikakve dodirne tačke s nečim što je humano.

Ispovesti, kada služe kao prevencija, upozorenje, edukacija itd. podrazumevaju zaštitu identiteta žrtve, modifikaciju glasa, snimanje iz senke, nepokazivanje lica, itd. Ali, ovaj šou upravo ima za cilj provokaciju, što je legitimno, ima za cilj da šokira morbidnošću, i nemam ništa protiv, ako to ima publiku, a daje se posle „Životinjske farme“ i „Porno verzije paklene pomorandže“, znači negde po programskoj shemi Pinka, izmedju četiri i pola pet ujutru, kad svi koji su ikad bar sanjali anđele – spavaju. No, u zaista pinkovitoj i od samog Pinka, srpskoj „moralističkoj“ javnosti, problem je „odjednom“ navodno nastao „ex nihilo“! Dosad ga nije bilo, i nema većih za alarm na uzbunu, makar nam akademci pevali i novokomponovanog Bramsa: „Gaudeamus Čumetur!“ Tek kada je Tanjuša stavila oca, kćer, orgazam i silovanje u isto pitanje, neko (ja i dalje sumnjam, ali želim da jeste) setio se da smo kao država zaista otišli do vraga. Tako je preambiciozna Vojtehovska postavivši pitanje na granici bizarnog i krivičnog dela, možda i nehotice učinila nešto dobro za Srbiju. Naterala (da li je?!) osetljivo pučanstvo da otpuši noseve i prizna da u kanalizaciji, uprkos tonama prosutog Šanel 5, etc, zaista vonja isključivo na fekalije. A da na šta bi inače?

Pred dolazak Medvedeva, naši, Toma i Šutanovac, igraju majstoricu pingpong s pitanjem, umesto loptice, oko ulaska Srbije u NATO. Hoće kaki-neće kaki. Kad ode Medvedev, sve strasti će se smiriti, trenutak istine nastaviti, a mnogi će svim srcem zapevati:

Vivant et res publica

et qui illam regit.

Vivat nostra civitas,

Maecenatum caritas

Quae nos hic protegit.

Quae nos hic protegit.

Mi ostali ćemo ćutati. Ostalo je ćutanje.