Valja nama preko rijeke

Krenimo od kraja. Mak Dizdar ne bi postavio to pitanje. Da je Dizdar Ćamil Duraković (čelnik opštine Srebrenica), postavio bi, ne samo to pitanje nego i ultimatum: „Ako Naser Orić ne bude oslobođen Vučić neka ne dolazi u Srebrenicu.“ Za Orića jedni tvrde da je ratni zločinac, drugi da je branitelj. Očito Duraković spada u ove druge. Ali, mi koji smo rat i ubijanje ljudi s one i ove strane mogli samo da osuđujemo, danas smo lišeni, mi neki, ne kažem svi, i dobro je što je tako, te strašne uloge da sudimo i postavljamo ultimatume tipa: Oko za oko zub za zub. Jer, šta nam onda vredi da odemo ma gde?

Nakon uspešno sprovedene eksplozivno-katarzične kampanje vodećih ličnosti Druge Srbije, ogromnom većinom donevši pobedu SNS, i tako, i nikako drugačije postavši legalni premijer Srbije, koga su Evropa i međunarodna zajednica prigrlili kao retko koga do sad, šta bi to, ostanimo u sferi politike i logike (kome je do morala nek ide u NSPM) sprečilo da ode u Srebrenicu, gde će na taj dan biti većina država iz sveta i regiona? Politički: Ko će ga kritikovati? Oni koji su ga doveli na vlast, a onda se rasporedili, po drugim strankama da ga kritikuju? Oni što zarađuju pare na društvenim mrežama isključivo skoro nečitljivim pljuvačinama kad se spomene ime ovog objašnjivog fenomena polu čoveka polu plastelina za oblikovanje potrebne političke figure? Ko će još išta zameriti ako ode u Srebrenicu ovom Kenu ledi Eštonove, ovoj Barbiki baćuški Putinu, ovom dr Džekilu u svom odrazu u ogledalu? Pa, niko. Tačka na politiku i logiku, uključimo etiku.

Etički, imajući u vidu ko je doveo Vučića na vlast, rezultat je da niko iz Srbije nema moralno pravo da kao VIP ode u Potočare i pokloni se žrtvama. Sem obični ljudi koji će danas plakati nad pobijenim ljudima u Bosni, sutra nad pobijenim ljudima Srbima ili Albancima na Kosovu, i da ne širimo. Šta to znači? Živimo u političkom, a ne etičkom dobu. To ne znači da se stvari neće jednom preokrenuti. Kako ćemo se uopšte naći u ravni etičkog pa da diskutujemo i kako bi ta diskusija izgledala, teško je reći. Ovih dana čitam bez daha roman „Slučaj Kukocki“ Ljude Ulickaje (izdanje Arhipelaga). Čitam, jedva se probijam kroz erudiciju, lepotu i talenat Ulickaje, i eto nade, da se u 400 stranica knjige tako istančano predstavi svo ludilo i genijalnost, sav zločin i sva nevinost sveta, ako hoćete SSSR-a, ali sveta, sveta koji je jedini koji imamo. Pisac, umetnik, ne može o zločinima u 21. veku pisati kao u doba tek oduzete svetske nevinosti. I nije to ni ono pitanje : može li se filozofirati ili pesnikovati posle Aušvica?

Uostalom, pokazalo se da može. Za umetnika, za čoveka koji bi da etički promišlja svet, početno pitanje više ne može biti kojom sabljom saseći zločinca, na koji ga kolac nabiti? Posle i u toku svekolikog zla koje nam se dešava, čovek koji bi da etički misli, više ne polazi od osude, ne tvrdim da polazi od praštanja, ali nađimo se na sredini – polazi od postavljanja pitanja: Koje je prvo etičko pitanje koje mogu da postavim u svetu utemeljenom na nemoralu i zlu? Šta dobijam floskularnim osudama zločina lišenim suštine i srca i ploti? A drugačije osude mimikrični, lažljivi svet kojim caruje profit, ne zna. Pa kad je tako, što komplikujemo.

ak Dizdar je sve to znao, mnogo pre ovog poslednjeg krvoprolića. Ja bih naredila da se na početku nacionalnih dnevnika u zemljama u regionu čita svake večeri u pola osam „Modra rijeka“ (umesto analitičara i lažnih humanista, koji neće odgovoriti i ovako i onako, treba li Vučić da ode u Potočare):

„Preko gloga preko drače. Preko žege preko stege. Preko slutnje preko sumnje. Iza devet iza deset. I još dublje i još jače. Iza šutnje iza tmače. I još huđe i još luđe. Iza uma iza boga. Ima jedna modra rijeka. Sto godina široka je. Tisuć ljeta duboka je O duljini i ne sanjaj. Tma i tmuša neprebolna. Ima jedna modra rijeka. Valja nama preko rijeke. (skraćena verzija, prim. aut.)