Vampiri su među nama

Kao svedoci na suđenju, kad se jednog dana održi, pojaviće se drugi dvorjani: Eca, Meca i Peca, Mika i Ekrem, ili ko već. Niko više ne zna ni zašto im se beše sudi (je l’ nešto u vezi sa onim nesretnim Ekremom, kojeg su zloupotrebljavali vaistinu rijaliti seksualno?), suđenje nema nikakvu edukativnu funkciju ni po dvoje pomenutih ni po građanstvo. Korist imaju jedino dvoje pomenutih, u smislu popularnosti i slično. Odlično. Onda se pitamo zašto nam je narod otišao u totalni bedak, zašto se deca u školama još od prvaka iživljavaju nad svojim vršnjacima do nezapamćenih srazmera bezdušnosti, zašto ljudi lišeni svakog smisla života sve češće kidišu na život sam? Vreme je da prestanemo da se pitamo.

Već ste, verujem, zaboravili da su, osim promovisanja nasilja i svakojake preglasne prostote, na Dvoru, Farmi ili nekom već rijalitiju, onomad dvoje pomenutih zvezda nešto izvalili glede mržnje prema Jevrejima. Budući da su u tim rijalitijima učesnici uglavnom do podne mrzeli sebe a od podne ceo svet – ništa čudno, Jevreji juče, sutra Arapi, preksutra Romi, Rumuni (prisvojili našeg Srbina Drakulu!!), posle će preći na Srbe, lužički Srbi, Srbi sa severa, Srbi sa juga, Srbi Moravci, Srbi prekodrinci – mrzećemo i mi sa njima, sve dok imamo koga. Ali, nije to poenta. Vest je poenta:

O odloženom suđenju jednom rijaliti virtualitetu, kome se daje medijski prostor u Srbiji ostaloj bez kompasa, bez nade, bez hrane, bez stručnjaka, bez mladih, bez kulture, bez stanovništva, bez exita. Ne treba biti paranoik pa shvatiti da ako se svaka vest koja ima veze s mozgom (doslovno: s mozgom, s pameću) stavlja na dno prioriteta ili se i ne pojavljuje kao vest u medijima sa čuvenim argumentom medijskih polupismenih urednika, koji projektujući vlastiti intelekt na celu naciju dijagnostikuju stanje nacije: „Tu vest niko ne čita“. Istovremeno, svaka glupost tipa odloženog suđenja rijaliti farmo-dvorjanima i slično zauzima respektabilno mesto u turbo zoni najspektakularnijih vesti postđinđićevske Srbije. Zlo i naopako.

Zbog čega je, pitam ako iko ima ideju, bitno za udarnu vest proglasiti odloženo suđenje Maji i Bojaniću? Da bi slikali Maju koja kaže da se ne kaje jer je vernica i jer nije rekla ništa loše i slične nebuloze? Da bi se prigodnim isečcima s tih najgledanijih TV „šouova“ podsetili kako se valja svađati, pljuvati, psovati, pretiti, spletkariti, i opet spletkariti, učiti se svakakvim podlostima? A kome treba to podsećanje? Pre mesec dana tinejdžer se ubio jer su ga školski drugovi toliko maltretirali da više nije izdržao. Sada ti isti zbog kojih se ubio prete njegovoj mlađoj sestri, majci…

Juče su novine (Press) objavile priču trinaestogodišnje devojčice koja je za dlaku odustala od skakanja pod voz, jer je žrtva vršnjačkog nasilja mentalnog i fizičkog u školi, čuli ste već o strašnom zločinu iz Šida ili odakle već, takođe je reč o brutalnom seksualnom iživljavanju dečaka nad svojim školskim drugom… Sve je otišlo predaleko, priznaćete. Kad to odraste i ode na ulicu, dobijamo navijače koje potom mafija mobiliše za svoje svrhe, a onda nam oni kroje čak i politiku, o redu i zakonu koje uzimaju u svoje ruke da ne govorim. I u svemu tome vest je da je, pazite, odloženo suđenje Maji i Bojaniću!!!!!!

Sad je bitno za dalje spekulisanje dokonih medijskih poslenika koji, budući da kad čuju reč kultura hvataju se za nozdrvu ili najbliže uvo, da li je Bojanić iz redova SNS, što se njegova visost Dvorski Miloš učlanio baš u tu stranku, i tako, nikad kraja edukovanju građana. Ako u međuvremenu promakne neka nedopustiva suvislost u medijskoj sferi, gledaće se da joj se što pre začepi prolaz na putu do širih slojeva društva. Milom ili silom – sve valjano, čestito, dobro i lepo ima biti ukinuto. Samo karikatura karikature može da ostane umesto uzora. Da se ugledamo i ogledamo. Zato, dole vrednosti! Živelo tzv. banalno zlo!

Nema nade dok medijski i ljudski, estradni i svaki drugi mediokritet politički i duhovno ima najbolju saradnju sa vlastima, jer ih kvalitetom ni etikom ni estetikom, ničim dakle, ne obavezuje, i sa kojima vlast uvek izgleda lepša, bolja i pametnija. Da imamo trunku samopoštovanja bunili bismo se. Ali, mi još i plaćamo da nam rade to. A deca za to vreme rastu u zastrašujuće ljude. Mislimo svakog dana u svakom trenutku o tome. Biće prekasno, koliko sutra. Ne metaforički. Stvarno – sutra.