Volite li školske kecelje? Pogrešno postavljeno pitanje i za odrasle, a kamoli za decu. Neverovatno važno pitanje u simboličkoj hijerarhiji važnosti.

Na njega se ne može pravilno odgovoriti u poretku gde vlada emocionalna nepismenost, iz kakofonije koja dolazi iz društvenog haosa, već samo strpljivim radom na oporavku društva, politike, prosvetne politike, školstva, školskih ustanova, porodice, veze između roditelja i škole, i tek kada bi sve to uspeli, a za to je potrebna volja, strpljenje, znanje i vreme, na red da odgovore na to pitanje došli bi oni, najmanje odgovorni – deca. Oporavljena, bukvalno kao od nuklearne katastrofe – od svega što im je društvo, prethodno, generacijama činilo.

„Ovo je košmar svakog nastavnika: Jednog dana Tim Šriver otvara lokalne novine i pročita kako je u Lamonta, jednog od njegovih omiljenih bivših đaka, na ulici NJu Hejvna pucano devet puta i da se nalazi u bolnici u kritičnom stanju. „Lamont je bio jedan od školskih predvodnika, visok skoro dva metra, veoma popularan igrač, uvek se smejao. U to vreme Lamont je voleo da posećuje vodeći klub koji sam predvodio i gde smo razmenjivali različite ideje, u okviru programa za rešenje problema, poznatijim kao SOCS“, priseća se nastavnik Šriver. SOCS je skraćenica za situacija (situation), mogućnost (options), posledica (consequences), rešenja (solutions). Izgleda da su Lamonta posle srednje škole ove lekcije izneverile i on skitajući ulicama u moru siromaštva, droge i oružja, sa dvadesetak godina završava izrešetan u bolničkom krevetu. Nastavnik Šriver je ne časeći ni časa požurio u bolnicu, našao bivšeg đaka svog u zavojima kako jedva govori. Kada je ugledao bivšeg profesora Lamont mu je dao znak očima da priđe krevetu, i čim se nastavnik nagnuo ka Lamontu da ga čuje, bivši đak je prošaputao: „Kad izađem odavde, primeniću SOCS metod“. (Goleman, Emocionalna inteligencija)

Neprimetno i jedva čujno trenutno je u toku „polemika“ na temu treba li ili ne uvesti obavezno nošenje školske uniforme. I pre nego što je ova ideja (ministarstva prosvete?) uopšte došla do najšire javnosti (da li će ikada?) primećujem da tekstovi u novinama koji se tiču ove teme počinju naglavačke. Na primer, počinju negacijom (a da još i ne znamo š čim se suočavamo) na sledeći (već prepoznatljivi način). Citiram: „Ministarstvo nijednog trenutka nije reklo da će đačke uniforme biti uvedene od naredne đačke godine. Naš stav je da bismo to želeli i da je to korisno, ali roditelji nam moraju biti saradnici, jer se ovo pitanje direktno odnosi na njih“. Piše i da bi uniforma bila samo za osnovce jer bi nošenje uniformi za srednjoškolce bilo „u suprotnosti sa njihovim razvojnim karakteristikama. Mi bismo mogli da uđemo u strašan (sic!) sukob jer je poznato da se u tim godinama individualnost značajno ispoljava i kroz način odevanja“.

Imam razumevanja, mada ne odobravam, za savetnicu čija je „kolebljivost“ (dublja od optimizma) koja se da učitati u negaciji kojom otpočinje rečenicu, govori o bojažljivosti ministarstva zaduženog da brine o prosveti (stanju u školama i šire) da to i čini. Razlog: nema konsenzusa o značaju koje prosveta i školstvo imaju za razvoj Srbije. Nema konsenzusa o tome da, bez ikakvog preuveličavanja, mi nemamo značajniji resurs niti drugi uslov opstanka društva i Države od dece.

Ako se složimo oko toga, a zatim prisetimo da svakodnevno decu pominjemo po novinama kao žrtve nasilja, bilo nasilja odraslih nad decom, bilo tzv. „vršnjačkog“ nasilja, decu koja se u školama fizički sukobljavaju sa svojim vaspitačima, decu koja bahato koriste mobilne telefone i društvene mreže u cilju ponižavanja druge dece, ili profesora, ili samih sebe, postavlja se pitanje kako uopšte doći na temu:

Zašto, deco, školske uniforme nisu sramota? Zašto su, deco, školske uniforme, vaše razumevanje i prihvatanje istih, znak i znamenje vaše dobrote, viteštva i empatije, i onog najmanjeg što biste učinili za svog druga? Kako doći do toga? Hm. I teško, vrlo teško. I lako, vrlo lako. Kako beše, „čovek samo srcem dobro vidi“?! Verovali ili ne, lako je probuditi ono najbolje i u tinejdžeru, i učiniti ga „modernim i poželjnim oblikom ponašanja“ kao što se sada sve čini da se u njemu probudi zver.

U kontekstu u kojem se javlja, priča o školskim keceljama liči na utopističku bajku ali, čvrsto verujem da nije utopija, samo pod uslovom da nekom ta priča mora da bude zaista važna, a to uključuje ljubav škole prema vaspitanicima, društva prema prosveti i deci. A onda je sve ostalo u rukama više pravde.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari