Veresijom plaćaš Gotovinu

Srbija je ponižena i poharana kao država, a kao društvo – više odavno ne postoji u nekom relevantnom smislu koji bi je razlikovao od čopora majmuna, ako je politički korektno vređati majmune. Srbija kao društvo je skupina strašljivaca i licemera, plus opasnih odrađivača Gangulinih poslova, o kojima i dalje ništa ne znamo. Zato strah i njegov sluga haraju ovih dana medijima koji su sram i stid. Šta novo o tome jasno svedoči, samo u poslednjoj nedelji? Makar ovo bio poslednji tekst u ovim novinama, insistiram na sledećem pasusu bez skraćivanja.

To što su desetogodišnjaci terorisali čika Rašu Popova i jurili ga sa ulice sve do stana u kome živi; to što su odrasli nepoznati počinioci tukli ma kog profesora Vujačića ili Kostu Vujića širom Srbije; to što je „u redu“ kada bilo koji Svetislav Basara u Danasu napiše za ma kog Žarkovića (pokušajte da razumete: ma koji kolumnista, pisac, za ma kog kolumnistu, novinara, usred bela dana Danasovog, kaže sledeće: „Dobar novinar, ali kako god sedne, vidi mu se pička“) to što pucaju na onog tajkuna što ne staje na trulu dasku, sem kada stane na istu, a Premijer, ovog puta u novoj roli forenzičara, prosuđuje da li je pucao profi ili neki naivko, kao da je to uopšte bitno, pa uskoro će pucati ovi što su maltretirali Rašu Popova (pa, šta, je l’ to menja suštinu o tome da je reč o ponovnom pucanju i batinanju po Srbiji?), to što je Sarapa žrtva i kad ostane bez posla i kad isti nađe (jer i Sarapa mora da živi od nečeg), to što je prema kolumnisti Danasa Draži Petroviću, izgleda, jedino Sarapin problem prelazak na PINK, dočim izbegava da pomene Petra Lukovića, Draganu Milićević, već ih podvodi pod „bla, bla, bla“.

Sve se ovo, tvrdim, nije dogodilo zato jer je Šešelj vraćen da umre u Srbiji, posle 12 godina lakrdije koju ni Luis Kerol nije dočarao „Alisom“, ni „montipajtonovci“ „Cirkusom“. Šešelj priča (čak manje no što se očekivalo) što i Vučić od 90. do pre par godina. Vređa li to žrtve? Žrtve rata su vređane i kada smo amnestirali čoveka koji je od Skupštine Srbije pravio sigurnu kuću za Mladića, ali smo te ŽRTVE dokusurili baš u trenu kada smo im rekli: Čujte, žrtve, ne dižite dreku, ako mi antiratni spomeničari garantujemo za Vučićevu nevinost i Tomin bezobalni nacijom neobeleženi altruizam, onda nije vreme da vadite svoje kosture iz ormana! A onda se vrati Šešelj, i neko bi ponovo da vrati sve na početak, i još jednom zloupotrebi već zloupotrebljene žrtve. Sve to je preogavni „dežavi“. Kome nije njegov (Sarapin) problem. Šešelj je uvredio sve nas onda kad je uveo koru od banane kao „suvisao odgovor“ na batinjanje ma kog čoveka, i lično bih volela da o tome razmisli ponovo.

I kad smo kod TV kuća. Dogovorite se više oko tog Mitrovića. Pa, ne može sad da bude bruka što Dragana, Predrag, Petar i ne znam ko sve idu da rade na TV Pink, a nije bio problem kad je pre nekoliko godina na jahti Mitrovića odigravana svojevrsna krležijanska noć građanske Srbije, sa sve cvetkom holivudskim zanovetkom Šerbedžijom. Ako je Mitrović dobar za Krležu, dobar je i za Sarapu i ekipu. Dosta više!

Kundera nas je jednom portretisao: „Čovek nagnut nad motorom može se usredsrediti jedino na sadašnji trenutak svoje jurnjave, čvrsto se držeći za delić vremena odsečen i od prošlosti i od budućnosti, istrgnut je iz neprekidnog toka vremena, u tom stanju on ne zna ništa o svojim godinama, svojoj deci, svojim brigama, i prema tome, ne plaši se. Zašto? Zato jer je izvor straha u budućnosti, a onaj ko je lišen budućnosti nema se čega plašiti.“