Veselo opelo

Domaćini i komšije međusobno se takmiče ko će napraviti veću i raskošniju sahranu, tako da sve češće ožalošćene porodice i tužni skup, siti i napiti zaigraju kolo. Etnolog iz Čačka objašnjava u tom tekstu da ova pojava verovatno potiče iz paganskih, prehrišćanskih vremena i bazirana je na verovanju u zagrobni život u kojem pokojnik jede i pije, ponekad i pere zube, i, uopšte, živi kao i do tada. SPC koja to ne odobrava ne meša se jer nije moćna da zabrani, a ni da osvesti ljude da to ne čine. Naravno, može se i tako reći. Čak, ni po jada da je uzrok u paganizmu. Čini se, međutim, da je uzrok novijeg datuma. Prozaičan i potrošački, neoduhovljen čak ni paganskim običajima. „I pevaće i igraće mahniti i besni nad lesovima svojih najmilijih.“ Nekom na radost nekom na žalost, „Ćačak, Ćačak“ zaista odigrava neki svoj morbidni turbo „šumadijski rokenrol“ kako je Fahreta Jahićnagovestila u velikom hitu još sredinom osamdesetih.

Zvuči kao topalovićevska crnokomedijaška ujdurma, ali cela ta stvar nije nimalo naivna. Ona je jedan u nizu pokazatelja simptoma i posledica koje Srbija sa svojim stanovništvom ispoljava nakon višedecenijskog kraha na berzi vrednosti do kojih, budući neprofitnih, politika i njeni čauši ne drže. A tamo gde je sve dopušteno – i gde su, kao žrtve politike, najpre ratne onda i poratne, a sada i ove džiber-japijevsko-šićardžijske – kultura, moralnost, običajnost, prosveta urušeni i iščezavaju ostavljajući siromašni unesrećeni narod na milost i nemilost skupštinskim prenosima, „farmama“ i TV-poželjnom govorenju punih ustiju pečenja i salate u didaktičko ožderavačkim emisijama beslovesnih voditeljki vrištećih vokala i konceptualne raštimovanosti, tu, dakle, potonuće u bizarnost ne samo da je logično većpostaje i normalno i opšteprihvaćeno. Normalnost, pak, počinje da se dovodi u pitanje kao začuđujuća, retka i sve neprihvatljivija pojava. Od normalnih ljudi i ponašanja okreće se glava na drugu stranu, kao da se u „to“ ne valja gledati, kao da je kužno. Normalnost, moralnost, kultura zaista postaju nelagodni, dosadni i obavezujući. Svedoci smo, recimo, da je ona ogavna, smišljena za opravdavanje svih hohštaplera i ološa krilatica koja glasi „ko o čemu vojnik o skraćenju, kurva o poštenju…“ postala obavezno, omiljeno, opšte mesto koje sebi dopuštaju čak i ljudi od nekog integriteta kada odigravaju tužnu demokratsku igru navlačenja simpatija puka za „našu stvar“, bilo da je rečo izborima, mobilizaciji i sl.

Ima daleko gorih pokazatelja kada je rečo krizi vrednosti od ove priče o novokomponovanim sahranama, ali možda je ova priča malo manje zastupljena u medijima, pa utoliko kao faktor iznenađenja može da zvuči šokantnije i alarmantnije. Radost više nije radost. Tuga više nije tuga. A i mi smo neki drugi mi. Na korak do poslednje tarabićevske šljive pod kojom će stati ostatak Srbije. Šta se dešava u međuvremenu u gro-planu?

SPC za koju vidimo da nije kadra da se nosi ni sa „paganskim“ običajima, ali se zato ili meša u politički život ili obračunava unutar sebe, iz nejasnih, ali, slutimo, političkih razloga. Nije jasno sasvim šta je u igri, no vrhunac se desio pre neki dan kada je raščinjeni vladika Artemije zakucao na vrata ruskog ambasadora Konuzina, (tražeći šta, nismo saznali!?), a ruski ambasador potom zakucao na vrata Patrijaršije gde je patrijarhu Irineju valjda otkucao zašto je Artemije zakucao! Još se nije sleglo oko putujućeg pozorišta Vili Montgomerijevog, kad evo i Konuzina u čudnoj šaradi gde mu mesto nije. I kao šlag na torti, muftija Zukorlićiz Novog Pazara ne prestaje, takođe neometano, da se sa verskih pozicija bavi politikom. Sada je uzeo za pravo da komentariše posetu predsednika Srbije Novom Pazaru, ali kako? Onako kako bi to komentarisao svaki versko-politički vođa. Zukorlićzamera Tadiću što je u društvu dvojice bošnjačkih ministara u Novom Pazaru posetio najpre Petrovu crkvu i time „ignorisao islamsku zajednicu na prostoru sa većinskim muslimanskim življem“. Naravno, posebna je priča šta će Tadiću crkvena poseta Novom Pazaru ako taj gradić-bure baruta želi učiniti građanskim a ne verskim Zukorlićevim vilajetom. Ali, dokle će se ovde i iz kojih razloga ćutati, odobravati i sve više ići naruku političko-verskom prodoru gospodina Zukorlića, čak i sa strane onih medija koja su slovila za građanska i u kojima se ateisti donedavno svako malo oglašavahu da pokažu kuda vodi verska zatucanost i bahatost, nije jasno. Ali jasno je da je i to tužni prilog novoj epohi bizarnosti u koju se svaka normalnost, vrednosti demokratskog društva, usvojenih civilizovanih vidova ponašanja utapa kao u živo blato.

I tako. Dve trećine Srbije nema polovinu zuba. Karijes izazvan oralnom nehigijenom odavno je uzeo danak. Ali za utehu, pogrebna preduzeća prodaju četkice za zube pokojnicima. Sve sa zubnom pastom sa soda efektom. Bože moj, Alahu, Ateistički Razume, ili ko četvrti – zašto ste nas napustili?