Vibratori i fascinacije

Kao što se i dalo očekivati (i pisali smo o tome) predizborna kampanja u Srbiji više će biti koncentrisana na niz kontingentnih i „bajdvej“ događaja (još će ih biti) oko kojih će se dizati halabuka kako kad i kome i koliko odgovara, jer se javna debata o najkrupnijim temama neće smeti niti dotaći?

Šta ćemo onda imati na sceni? Na primer, Alisu P. J. Markovića u političkim špilhoznama, nedoraslog, jakako (još uvek) dežurnim replikantima i lovcima na benignije političke nekorektnosti. Na malignije, ili one na koje će im „prozvani“ odgovoriti – naši palanački hrabri replikanti neće se usuditi ni reč da kažu. Tako je bilo u vreme svakog kabadahije koji je vređao žene ili muškarce, svejedno.

Najmizoginije izjave na našim prostorima iz prošlosti, dalje i bliže, (da ne navodimo sve kabadahije) ostale su prećutane od onih koji od PJM prave slučaj i uzimaju prostor adrija-medijima, ali i drugim, mnogo kadrijim da se nose i ozbiljno sa mizoginijom, samo da hoće. Bajdvej, ta izjava, čak i za samu Jadranku, sudeći po njenoj reakciji, bila je ne više, nego smešna i blesava, pa je odgovorila u stilu „nek svako ima svoje fascinacije, ša me gabri“. I bravo, Jadranka, to je način kako se svaka tričavost izrečena zato što nekom iznenadno toliko interesovanje javnosti udari u glavu, kao PJM, pa zaboravi da razlikuje privatno i javno, ne treba dizati na nivo koji iziskuje neki ogavan kontraodgovor. E, sad, bilo je tu svakojakih odgovora, ali, jedan me se zaista mučno dojmio, o tome kasnije.

Pre izvesnog vremena ukazala sam na izuzetno mizogine poruke s društvenih mreža upućenih Kseniji Milivojević (slične onom klečenju koje je proslavilo Gašića). Sem Ksenije, koja mi se povodom teksta javila, drugih reagovanja nije bilo. Više puta sam pominjala možda i najmizoginiji ikad na ovim prostorima napad na Olju Bećković kojoj je bio posvećen ceo broj magazina Status. Ne sećam se da je ikada iko reagovao. Zašto je to važno? Zato što je opasna pojava kada se mizoginija kao veoma ozbiljan problem u javnom životu (o privatnim životima i čemu smo sve izloženi i da ne govorim) svodi na političko reagovanje. A svodi se, u zavisnosti od trenutka, svaki dežurni uzbunjivač javnosti glede neke pojave, tačno zna na koga će se obrušiti, kojim rečima i zašto. Jadranka Joksimović i svaka žena, izložena mizoginim izjavama ili što je gore, mizoginim napadima, u normalnom društvu nije ni naša ni njihova, nego građanka, jedna od nas. U ovom slučaju prilično samosvesna i uravnotežena građanka, koja zna da prepozna buru u čaši vode i da odgovori adekvatno, PJM, koji je po vlastitim rečima, zastrašen ženama.

Poentiram, kako se zove to kada se na mizoginiju (ovog tipa) odgovori mizoginijom na kub, kao kad Biljana Srbljanović reagujući na slučaj Markovićeve erotske fascinacije uputi Markovića, citiram, „da masturbira pred svojom lepom majkom“. I to smo onda kao imali drugu „antimizoginu“ reakciju? Ok. Stvar procene.

Nedavno je Jugoslav sa N1 (najzad neko!) pitao Šešelja zašto stalno vređa žene u politici (Zorana, Kolinda G.Kitarević, Čomićeva, Gojkovićeva, itd), a Šešelj je odgovorio nešto u svom stilu, da se šali, da mu nije namera da vređa, ne sećam se više. Tek, dal' zbog Šešelja da li zbog žaketa, njegove izjave o Zorani i potrošnji električne energije niko nikada ni da pomene. Zašto? Na primer, zašto ne Šešeljeve? A ima i mnogo, mnogo ozbiljnijih mizoginih muških primeraka, na koje niko zub da obeli. Tako da političkim šiljenjem perca na smešno fascinirane pojave tipa Predraga J. Markovića, ne razrešavamo uzrok – strah. Zar nismo (niste), aman, kao ustihu grupe Zoster (album „Imači kada“) dovoljno „svirali qrcu godinama“. Ej, godinama, smo evo, „imači kada“?