Vojin Gvero, pravi prijatelj

I kaže još: „Bio sam akcijaš naravno. Smatrao sam da radim za svoju zemlju“, a kad mu kažete da njegov odnos prema radu zvuči marksistički, on kaže: „Onda su svi paori u Banatu marksisti“. Prošle subote bila sam u Zrenjaninu. Tamo živi Popov, sa kojim sam razgovarala. Povod intervjuu je knjiga njegovih sećanja, „Kako smo dospeli dovde“, čije je štampanje, saznajem od prijatelja, Nebojša sam finansirao. Izdavač je „Republika“.

U Zrenjaninu, pre susreta sa Nebojšom i Gutom, u čijem smo „Zelenom zvonu“ na miru mogli da razgovaramo satima, sedela sam kratko u centru Zrenjanina u gradskom restoranu. Dan je bio sunčan, i prohladan, a ljubazni kelner ponudio mi je čašu nekog pitkog crnog vina. I već tu, i pre susreta sa Nebojšom, sve me je sećalo na dobre ljude. Prvo na očeve priče o Zrenjaninu, gde je kao šesnaestogodišnjak konobarisao u nekoj kafani „na ćošku“ koja je, kasnije je saznao kad je već kao starac išao u Zrenjanin „da proveri“, pretvorena u prodavnicu obuće. Ljudi iz te kafane bili su okosnica njegovih sećanja. Divni neki ljudi, tako je govorio. Koja li je to prodavnica, mislila sam gledajući kroz izlog gostionice na ulicu. Nikada nisam dovoljno pažljivo slušala „memoare“, pa svaku priču znam dopola. Tu se setim i očeve razneženosti nad Kovačevom knjigom „Grad u zrcalu“, jer je Kovaču jedinom priznavao prednost u broju selidbi. Kovač se valjda selio u razna mesta 25 puta, a otac 24, ili tako nekako, a on je veoma držao do toga, i do ljudi, dobrih ljudi koje je u tim selidbama upoznavao. Osim toga u knjizi, Kovač piše i o Zrenjaninu, i nekom selu pored, u kome su obojica živeli neko vreme.

Sa Nebojšom sam se srela ubrzo potom. Ono što nisam stavila u intervju, i zašto uopšte ova kolumna, jedna je posebna priča iz Nebojšine knjige. Priča o prijatelju. Zvao se Vojin Gvero. Kada je Nebojša bio progonjen u vreme titoizma, to je bilo tako ozbiljno da niko sa njim više nije smeo da se druži, a i sam Nebojša nije želeo da dovodi ljude u „nezgodnu situaciju“, pa je izbegavao dotadašnje „prijatelje“ koliko i oni njega. Jednog dana, piše Popov, vozio sam bicikl kada mi je jedan crni automobil presekao put i zaustavio se ispred mene. Iz auta je izašao Vojin Gvero. „Je li ti“, obratio se tako nekako Nebojši, „zašto ti nećeš više da se družiš sa mnom?“. Nebojša mu je začuđen objasnio svoj položaj. Ali Gvero je odbrusio da ne dolazi u obzir da se ne druže, kao da će se naljutiti ako Nebojša odbije. I tako su nastavili da se druže sve do 2000. godine, kada je Gvero preminuo. U knjizi Nebojša piše da je to jedna od najznačajnijih epizoda iz tog vremena kada je bio progonjen, da mu je Vojin Gvero vratio veru u ljude. Pitam Nebojšu da mi kaže nešto više o tom čoveku. Kaže da su Gverovi bili kolonisti posle Prvog rata, i da je Gvero po zanimanju bio veterinar. Kaže još „preživeo je kliničku smrt, po tome smo kolege“.

Da li ima još takvih ljudi poput Gvera? Ima, ima, kako ne, ubeđen je Nebojša, sigurno ima, neke znamo, a neke često ne vidimo. A šta je potrebno da čovek čoveku bude Gvero? Da čovek bude hrabar, ili da bude moralan. Nebojša ćuti neko vreme, puši svoju ko zna koju po redu cigaretu, najzad kao da je baš sasvim, sasvim siguran kaže: „Moralan čovek“. I ponavlja: Moralan čovek. Družeći se, makar i malo, sa nekim ljudima postajemo bolji. Kakva privilegija za one koji imaju takvu priliku ceo svoj život. Kakav gubitak za one koji imaju takvu priliku a ne prepoznaju ni priliku ni čoveka. Ali, mislim da je vreme da o takvima više ne razmišljamo. Ko im je kriv, naposletku?