Volite li Džonija Depa i Gorana Ješića

Johny Depp, rođen je u Kentakiju (SAD) 9. juna 1963. Vrstan glumac, velika i priznata holivudska zvezda, dva puta nominovan je za Oskara. Iza njega je sijaset odličnih uloga u najčešće veoma dobrim filmovima. Kaže da delom vodi poreklo od Čiroki Indijanaca. Zašto voli da jede Kustinu jagnjetinu i koji će andrak na Mećavniku, nemam pojma. Ali, lepo ga je videti, u svakom slučaju.

Goran Ješić je rođen u Sremskoj Mitrovici, 3. avgusta 1974. Odrastao u Inđiji. Najmlađi je gradonačelnik, ili predsednik opštine, ili kako se već zove to što je u Evropi. Tako kažu oni koji za ovog ex – otporaša, ex-GSS-ovca i verovatno ex-DS-ovca, obično dodaju i epitet „legendarni predsednik opštine“ pa šta god to značilo.

Za Depa znam dugo i mislim da sam većinu filmova u kojima je radio gledala. Deluje intrigantno, netipično i talentovano.

Ješića ne znam naročito. Videla sam ga u prolazu milion i sedamsto pedeset tri puta na svim srpskim televizijama, posle više nisam brojala. U junu prošle godine, privukao mi je pažnju zbog naslova intervjua koji je dao Pressu gde kaže: „Ja sam na listi za hapšenje.“ Štoooo, pomislim tada na trenutak i bacim pogled na tekst. Kaže da je Dačić najavio apsanu za mnoge predsednike opština, a on se prepoznao. Posle sam ga zaboravila do srede, kada je dao novi intervju Pressu gde ovaj najmlađi u Evropi gradonačelnik kaže: „U Srbiji se cene samo poltroni“ i najavljuje povlačenje iz politike. U DS mu se sviđaju samo Đilas i Šutanovac, a izgleda i Bojan Pajtić. Svi ostali u DS su valjda neka poltronska gamad, koja samo hoće da napreduje u karijeri. Za razliku od Ješića, koji ne bi napredovao ni da mu platiš. Takav je, šta ćete, principi.

U Srbiji, svi koji mrze Kusturicu, pljuju po Depu tako sočno da ti se zgadi. Srećom, pa Depa zabole pozadina biste (koju mu digli na Mećavniku, u široko rasprostranjenoj akciji širom Srbije s Kosovom: Nijedan dan bez bizarne biste!). Ne verujem da bi Džoni razumeo tu perverziju zašto bi te neko voleo ili mrzeo u Srbiji, gde si gost, u zavisnosti od stepena ljubavi koju domicilni gaje prema domaćinu. S druge strane, svi koji mrze DS, iznenada izuzetno vole da gledaju Ješića u novoj ulozi. Donedavno taj Ješić im nije imponovao, al’ odsad, od biste koju će mu podići negde već, deli ga samo jedno: ili obistinjenje prvog ili drugog intervjua koje je dao Presu.

Skandal se, kažu, desio u Nišu, kada najbolji studenti, na Dan oslobođenja Niša, nisu došli da tradicionalnu nagradu i prime. Neki tvrde da studente niko nije obavestio, neki da su bojkotovali, kako god, kada su njihova imena čitana pojavilo se samo troje. Pišem ovaj tekst dok informacije o stravičnoj tragediji na Haitiju pristižu iz časa u čas. U poređenju sa tom već simptomatičnom slikom kataklizme koja preti Zemlji, teško mi je da o ma čemu govorim kao tragičnom. Da nije toga, slučaj u Nišu smatrala bih tragedijom za Srbiju. Jednim filigranskim detaljem koji pokazuje koliko je država urušena iznutra. Činjenica da to nikog ne potresa, još je tragičnija. A malograđanština na najvišem nivou koja caruje Srbijom i koja gaji afinitete ili animozitete prema ljudima u zavisnosti čiji su gosti ili kojoj su stranci okrenuli leđa, tragična je i komična istovremeno. Međutim, činjenica je da između bojkota Depa od strane jednih mustri i blentavog „navijanja“ od strane drugih, ili produciranja Ješića kao legende, ali pod uslovom da tek sada isproziva stranku, poznatu odavno po traljavoj kadrovskoj politici zasnovanoj na podobnosti pre nego poštenju, na lojalnosti pre nego na slobodi mišljenja, koja ga je kao takva i postavila na visoku funkciju, i omogućila mu život o kakvom većina može samo da sanja, stoji ta ružna slika Srbije u kojoj je sve po ključu, i ništa nije vrednost po sebi, bezinteresno. Zato studenti u Nišu predstavljaju tragičnu sliku onoga što politički neselektovana mladost Srbije uveliko postaje: Višak intelekta, bekstvo od „slobode“.