Volovi, uživo

Interesantno, ista sentenca pala mi je na pamet i onda kada je PR i metafora Pinka gospođa Vojtehovski u svega nekoliko dana bila protagonistkinja dva nespojiva događaja: ispitivanja za bonus novčani dobitak žrtve incesta „da li ste doživeli orgazam dok vas je otac silovao“, u Pinkovoj kultnoj emisiji „Trenutak istine“, a potom kao predstavnik elite među elitom, održala govor u Pionirskom parku protiv zlostavljanja, a potom i ubistva francuskog državljanina Brisa Tatona. Naravno da mi ne pada na pamet da objašnjavam zašto ista ličnost nije u normalnim političkim okolnostima mogla biti protagonista u obe „filozofije“. Ko ne razume suštastvenost te činjenice ne vredi mu objašnjavati da je princip isti, a ostalo su nijanse.

Svojevremeno je hrvatska spisateljica Vedrana Rudan dobila otkaz na riječkoj TV Nova jer je objavila listu ubijene palestinske dece stradale prilikom izraelskog bombardovanja u pojasu Gaze. Pri tom je Vedrana Rudan pogrešno citirala jedan pasus iz Dnevnika Ane Frank što sam joj i sama tada zamerila. Međutim, i mada je jasno da Rudanka nije nikakav antisemita, ona je ljubazno, baš ovde u intervjuu listu Danas, još jednom, prošle godine, pojasnila šta je tačno mislila: „Žrtva je jednako velika koliko i ubijeni mladi Palestinac, Ciganin, Hrvat, Srbin, Indijanac, Albanac… Nisu mrtva djeca manje mrtva zato što nisu Židovi i zato što prije smrti nisu pisala dnevnik. Svaka vam čast ako ovo objavite. Ovdje treba reći da su mene zbog stava prema klanju u Gazi napali isključivo kolege novinari. Naravno da im se ne čudim, oni su uglavnom uvijek na strani love i moći.“ Ovo što čitate može vam se dopasti ili možete osuditi, složiti se delimice ili se ne složiti sasvim, no, primećujete li da možete imati mišljenje o tome? To dolazi otud jer Vedrana Rudan ima stav s kojim se može polemisati.

Drugi slučaj ću samo pomenuti zarad aktuelnosti. Naime, ovih dana veoma pominjana Aida Ćorović, predsednica NVO Urban-in iz Novog Pazara, privukla je moju pažnju pre kusur godina, kada sam za Radio Slobodna Evropa pravila prilog o istom tom bombardovanju u pojasu Gaze i smrti na hiljade malih Palestinaca. Činjenica je da za tu priču nisam mogla naći sagovornika koji misli svojom glavom, a ne tuđom lisnicom (novčanikom). I baš kada sam pomislila da će nas stid jednom sve nadživeti, neko me uputi na Aidu Ćorović. Objasnila mi je da čitav dan priča samo o tome, da ne može da se smiri, a kada je krenula da komentariše, emocije su nadjačale i Aida je jedva obuzdavajući plač uspela da završi izjavu. Ko ne razume zašto je veoma hrabro kada se zovete Aida Ćorović, a pri tom ste predsednica jedne NVO, ne vredi mu objašnjavati, i neću. Ukazujem po drugi put samo na činjenicu šta znači imati stav.

I mada sam u oba slučaja sklonija da se sasvim stavim na stranu mišljenja Aide i Vedrane, moram istaći da ne spadam ni u one ljude koji smatraju da uprkos današnjim istorijskim dešavanjima nešto što se zove antisemitizam sa onim gnusnim fašističkim konotatom ne postoji. Postoji, i te kako, i nikada se o njegove fenomenalne oblike ne bi trebalo oglušiti. U ličnoj emocionalnoj psihološkoj mapi ljudi iz Srbije donedavno su, kada je reč o istorijskim toponimima, tri zločina, koliko god puta se iznova bavili njima (gledajući filmove, čitajući knjige ili suočavajući se sa modernim antisemitizmom ili poricanjem stepena osakaćenosti čovečanstva nakon Aušvica) izazivala suze: Aušvic, i šire, antihumani pogrom jevrejskog naroda; bombardovanje Beograda 6. aprila 1941, i streljanje dece u Šumaricama. Da li se sa rijalitijem Pinka menja ta slika? Šta menja DNK naših emocija?

Postavlja se pitanje kako uopšte misliti o slučaju antisemitizma nekog polusveta, koji, da ne postoji TV Pink ne bi, fakat, ni postojao, a evo ih gde bacaju ljagu na celu Srbiju? U slučaju nak(arad)nadnog izvinjenja Pinka, koji ide tako daleko da u liku nekog starijeg čoveka, čini mi se Šuljagića, ne držite me za reč, nudi državi Izrael „saradnju“ kao „predvodniku čovečanstva“ u borbi za ljudska prava (!), kao da je TV Pink država koja se obraća drugoj državi sa svojim spoljnopolitičkim programom, takođe je teško biti pametan. Znam da je mišljenje kao zadnjica i da ga svako ima, ali, dame i gospodo, ako nam Pink i dalje bude kreirao „horoskop“ Srbije prema tome šta kom dupeglavcu u njihovim rijalitijima padne na „pamet“ da misli o Jevrejima, Šopenhaueru, ili razlici između transcedentnog i transcedentalnog, famozna RRA možda i može posle svega da ostavi Pinku nacionalnu frekvenciju, ali o svom opstanku i nacionalnom identitetu država Srbija morala bi dobro da se zamisli.