Vostani Skupštino

Dalje piše: Umalo tuča na sednici odbora, pljušte uvrede, pljuvanje, psovanje, zastrašujuća „priznanja“ društava „Paklenih pomorandži“ sa nepojamnim fotografijama, pominju se deca, bolesti, kažnjeno osam poslanika, ne, kažnjeno osamnaest, ne, kažnjeno 80, ne, kažnjeni svi, ne. Kažnjena je Srbija.

U celoj toj foto-svađi-priči-patnji, o kojoj jedva da se može pisati, dodatno boli to što neki – koji bi da se kandiduju za predsednike Srbije, neki koji su novinari-kolumnisti, neki koji su predstavnici vlasti i predstavnici opozicije, imajući očito jak stomak, jači nego što ga obični ljudi imaju, ili jači nego što ga i sa stanovišta anatomije čovek (homo sapiens) uopšte može imati – analizirajući ova dešavanja, uspevaju da jednima ili drugima drže stranu, ili okrivljuju, da se opredeljuju unutar ovog bunara blata u kojem smo, simbolički, svi iznad guše. A istina je jedna, ti poslanici, zvanično, jesu naši predstavnici, svi oni, svih nas, skupa sa izabranim „organima“ vrha Parlamenta.

Haos, u Skupštini, pišu. Zastrašujuće uvrede, zastrašujuće fotografije, zastrašujuća rasprava o tome treba li ili ne pokazivati u Skupštini kakvi smo, ili je problem što postoje fotografije koje pokazuju to kakvi smo, ili što je usred te balade iz predgrađa ljudskosti upleteno i bolesno dete, te da li je strašnije što je upleteno ili način kako je branjeno, i kako se deca i morbidna tvrda pornografija, autentičnog, kako pišu, događaja, zabeleženog na fotografijama koje kruže skupštinskim klupama, nađoše, očito, ne slučajno, u istoj priči.

Haos u Skupštini, tolika eksplikacija patološkog, potpunog incidenta u funkcionisanju ljudskog, zahteva da se tekuća sednica odmah prekine i da se sve što se desilo analizira na drugom nivou. Kako se to radi, ne znam, ali Država bi morala da zna. Nedavno sam citirala, i ponoviću: „Najbolji način veličanja ljudskosti je otkrivanje (pokazivanje, projavljivanje) onoga što nije ljudsko. Nije isključeno da su poslanici, makar i nesvesno, upravo to i činili. Pokazujući u međusobnom poništavanju šta se dešava, zvonili za uzbunu, pokazivali prstom sami na sebe. Moli se Srbijo da je tako. Jer ako nije, ako niko u tom haosu ne oseća svoju krivicu već mu služi da uništi drugoga, da pravi uvod u izbornu kampanju, onda je haos nadmašio svoje značenje.

Predsednica Parlamenta rekla je jednu tačnu rečenicu, upitana da li će biti neke sednice koja se očekuje, odgovorila je da ne zna ni kako će se završiti ova. Ne ocenjujemo šta za nju znači ta rečenica, ali, istinita je: Ta sednica ne može da se završi. Jer ako bez Države kao supervizora svega što je izneto na sednici (dakle ne optuživanja poslanika – koji su, nadamo se, sav užas pokazali, jer, psihološki posmatrano, ne znaju kako drugačije da izađu iz njega) sve ovo ne bude na nekom drugom nivou analizirano, neće biti kraja daljem urušavanju Srbije i etičkim klizištima na blatnjavim terenima. To znači seriju još strašnijih događanja o kojima tako iscrpno izveštavaju crne hronike svakodnevno. Jer Skupština je u malom odraz dešavanja u celoj Srbiji. Skupština nam pokazuje zašto nam stradaju deca, otkud toliko nesreće i stradanja kod običnog sveta.

Haos u Skupštini, prenose mediji. Prolazeći juče pored prelepe zgrade Parlamenta, gledam kako se na beogradskoj košavi viore dve zastave Srbije. A postojano stoji stari grb naše Države koji odoleva vremenu. Zastala sam, zadivljena prizorom. Tek kasnije setila sam se da je to zdanje mesto koje oni što su privilegovani da svakog dana ulaze u njega – ne vole. Jer da ga vole – ulazili bi kao što se ulazi u Hram. Pred Skupštinom se vijori zastava Srbije, dragi predstavnici naroda Srbije. Zastava, ne crveni fenjer. Morate se ponašati u skladu s tim. Ako je želja za haosom jača, budite ljudi, podnesite ostavke, izađite iz Hrama, i to je jedan od načina da sačuvate Srbiju, ako bolji ne znate.

Želimo da saznate, da se postidite, da se preispitate. A Država da funkcioniše. Prekid sednice i sirene za uzbunu. U korist svih. Koga zanimaju podele neka sačeka. Dok se sve ne očisti, sa čim mislite, u kojoj atmosferi mislite da održite predsedničke izbore?

Sa najboljim željama i nadom, ovakvo pismo bi Državi uputio svaki građanin Srbije koji dok gleda dešavanja u Skupštini, ne likuje, ne navija, ne zamišlja šta bi ulovio u tom mutljagu, nego plače u neverici. Zato ostaje da verujemo u to da će se nešto radikalno promeniti, te da će haos biti pobeđen „kosmosom“, tačnije, redom i pravnim i pravednim poretkom.