Voždovačka riblja čorba

Zašto je „Voždovac“ postao tema broj jedan usred najživahnijih spoljnih dešavanja glede statusa Srbije u Evropi, saradnje sa Hagom, vizne liberalizacije, Bramercove blagonaklonosti, te ponovnog cvetanja holandskih lala, i to usred hladnog decembra – ne znam. Ali, kako smo došli do neurološkog statusa kada se nacija deli prema odgovoru na trik-

-pitanje: Voždovac ili smrt, ponešto naslućujem.

Za početak, ne bi bilo loše da se kreatori javnog mnenja i ostali faktori rizika u Srbiji dogovore oko jedne, naizgled, proste stvari: Da li bi prema lokalnim izborima na Voždovcu trebalo da se odnosimo kao prema običnim lokalnim izborima na jednoj opštini, što su nam sugerirali tokom izborne kampanje i mada su istovremeno sami doprinosili „voždovačkoj histeriji“ dajući lokalnim dešavanjima na ovoj opštini dosad nezabeležen medijski značaj. Ili bi, post festum, pošto su izbori okončani, sad tek trebalo da im damo na značaju koji daleko prevazilazi granice normalnog učitavanja rezultata izbora na jednoj opštini i doživimo ih kao pitanje „života i smrti“? Jer, nemoguće je da je slučajnost to što su naši „opinionmejkeri“ tokom čitave voždovačke sage, istovremeno slali građanima obe, međusobno kontardiktorne poruke. A onda se čude slaboj izlaznosti građana na tako nejasno profilisane izbore? Naš čovek – ionako sluđen što globalnim što unutrašnjim teorijama zavere, što Dinkićevim besplatnim akcijama od ’iljadu evra, što daj šta daš pa makar i četiri iljade (dinaru ionako predviđaju crne dane, pa ima para adžija i za sitnu raju) – na kraju poveruje da se iza voždovačke kanalizaciono-vodovodno-komunalne priče krije zapravo ko zna kakva krupna politika, odlučio se da ostane kod kuće. Drugi put, ako hoćete izlaznost na lokalu, ponašajte se u skladu sa lokalnim interesom predmetne opštine, i ne dajte duhu pokojnog „nacionalnog interesa“ u ime kojeg smo devedesetih vodili politiku koja nas je i dovela do gubitka i nacije i interesa, da ponovo izađe iz boce.

Zanimljivo je da su se rivali: SNS i DS nakon proglašavanja konačnih rezultata još i najnormalnije ponašali, ako izuzmemo povremene natruhe starog načina političkog obraćanja u izjavama novog Tome Nikolića, koji „začikava“ političke rivale svojim duhovitim opaskama da im više ne izlaze ma megdan kad nemaju su čim. Paradržavni i državni analitičari, međutim, odmah po proglašenju rezultata, počeli su sa odapinjanjem otrovnih strela, opredeljujući se, cinično i naravno hotimice, očito za opciju insistiranja na tezi: Voždovac ili smrt (politička). Tako se lansiraju priče o neverovatnom porazu koalicije oko DS, tako se seiri što se mala LDP „vrti tu negde oko cenzusa“, kao i što je SRS doživela fijasko; ili se tobože kuka i suze liju nad „okupacijom“ Voždovca, skoro pa u „26 slika“, od strane „mrskih zavojevača Vučića i družbe“. I naravno, usled svega toga, priča se sada, post-festum, smešta na nivo pokazatelja globalnog „raspoloženja građana“ Srbije. Voždovačka gibanja ukazuju da građani Srbije nisu uopšte raspoloženi ni za šta, i ukazuju na političku konfuziju za koju građani niti su odgovorni, niti bi trebalo da u njoj učestvuju.

Taj kontraproduktivni i, uostalom, nedemokratski manir da se u lokalna dešavanja mešaju centri stranaka, viđali smo i pre Voždovca. Kada je DS ubedljivo pobedio u Vrbasu, recimo, gde je ona stara SRS sa sve Tomom i Vučićem, bila neprikosnovena. Kakvi behu rezultati poslednjih izbora tamo? DS i SPS osvojili su 23 od 36 mesta u lokalnom parlamentu, ako se ne varam. I tada su potpredsednici stranaka, uz to obojica i republički funkcioneri, gospoda Bojan Pajtić i Žarko Obradović, našli za shodno da lično najave u Novom Sadu (!) da će te dve stranke, posle uspeha na još jednim lokalno-historijskim izborima, formirati lokalnu vlast u opštini Vrbas!! Pa, sad, stvarno, da li su sve ovo pokazatelji još jednog srpskog političkog patenta po kojem je uslov svake buduće decentralizacije Srbije, unutarpartijska centralizacija? Negde izgubiš na veliko, al’ se snađeš na sitno? Tako gledano DS, konkretno, posle izbora na Voždovcu (ne i tokom same preglomazne kampanje) ponašala se bar zrelije, manje pompezno i manje centralistički, nego nakon pomenutih izbora u Vrbasu.

Sećam se i sada kako je na predsedničkim izborima jedna čuvena proevropljanka zagovarala tezu da je bolje glasati za Tomu (tada SRS) nego za Tadića. E, posle je već nastala i SNS, a ostalo je već legenda. Svaki dan ovde čujem kako citiraju Đinđića da se od skuvanih riba ne može ponovo napraviti akvarijum. Pa, skuvali ste ribe – gotovo! Hajde onda da to i primenimo u praksi, a ne da od pobede SNS stvaramo atmosferu vanrednog stanja. Čestitke za pobedu na lokalu, idemo dalje.