Vreme za čiste ruke

Ipak, unutarpolitička scena Srbije postaje toliko živopisna da više nema tog Nušića, Kovačevića ili Tarabića koji bi mogao opisati ili predvideti ovakve obrte. Dok Toma dobroćudno izjavljuje da su mu Evropa i Kosovo kao dva sina i moli da se od njega ne traži da bira, a Vučić u mnogo oštrijem tonu drži lekcije iz demokratije, spoljne i unutrašnje politike najviše političarima iz DS, Čanak, što je zanimljivo, kao da pokušava da u startu predizborne kampanje unormali političku scenu Srbije osvežavajući pamćenje građanima ko je ko među ketmenima, što je do juče, zbog politike sveopšte kohabitacije svih sa svima u društvo koje ionako nije prošlo lustraciju, izgledalo da se više neće dešavati. Tako je Čanak juče izjavio da LSV nikada neće ući u republičku vlast sa radikalima i njihovim „destilatima“, ističući pritom da ne veruje ni u koaliciju DS i SNS, što liči na mali preokret.

Da je vispreni Vojvođanin još mogao da tvrdi da ne veruje ni u koaliciju LDP-NS, moglo bi se pomisliti da će se politička scena Srbije vratiti na pozicije na kojima je i bila početkom 21. veka, dok je još bila koliko-toliko „normalna“ ili bar manje „postmodernistički“ galimatijas u kom je sve dopušteno, ali u kom je i jedini nezvanični credo: „Svezuj kamenje, puštaj pse.“ Videćemo hoće li se ovih dana oglašavati neko iz DS ili LDP, o tom pitanju mogućih koalicija. Ono što bi bilo apsolutno nedopustivo, tiče se nove moguće prevare birača kojima bi se u kampanji obećavalo jedno, na primer to „unormaljivanje“ o kojem govori Čanak, ili, rekla bih, smanjivanje količine proizvodnje ludila, konfuzije i gubitka svakog političkog identiteta samim tim i apsolutnog gubitka kredibiliteta svih vodećih stranaka vlasti i opozicije.

Sartr je svojevremeno napisao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, nego zato što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Tu misao potpisujem i kada je reč o političarima u Srbiji. Priča o Evropi nije priča o Evropi ako nije ispričana na izvestan način. Za taj način apsolutno je važno KO priča. Ako Evropa tako loše tretira Srbiju da sama pojačava konfuziju pokazujući da je za nju (Jevropu) svejedno ko su joj sagovornici iz jedne zemlje, koja je toliko sankcionisana i toliko propatila zbog politike devedesetih, onda se pridružujem Čankovom opreznom evroskepticizmu.

Ova kampanja ima sve šanse da bude najprljaviji spektakl koji smo ikada do sada imali prilike da vidimo. Svi su se spremili da prljavo i zaigraju, a ja bih da uložim kviska na one političke partije koje naprave obrt i reše da je vreme da Srbiji ponude čistu igru, čiste ruke, revalorizaciju vrednosti, istinu i pomoć građanima sa Kosova, pravdu, zakon, čestitost, časnost i novo samopoštovanje za Srbiju, koje je, ako ništa, manje lakrdijaško od poziva na optimizam dok gledaš kako ti kuća gori, što je jedno vreme bio važeći koncept sa kojim se duboko ne slažem. Mi, građani Srbije, molimo sve političke aktere, ne više da nam kažu ko finansira stranke, koliko su teški i slično, već nešto mnogo lakše, ali izgleda ipak preteško da se predstave i otkriju nam ko su zaista i za koji tim igraju.